U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Katarine Manojlović Andrić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragana Paunović, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Jovica Stojaković, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2870/16 od 29.07.2016. godine, u sednici veća održanoj dana 06.04.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2870/16 od 29.07.2016. godine, u odbijajućem delu tužbenog zahteva.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 14084/14 od 03.07.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijen je predlog za prekid postupka do pravnosnažnog okončanja krivičnih postupaka koji se vode pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu K 2173/14, K 580/14, K 1142/14, K 1741/14, K 699/14, K 713/14 i K 6/15. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede časti i ugleda isplati iznos od 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.07.2015. godine, kao dana presuđenja, pa do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede ugleda i časti isplati iznos od još 200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 53.460,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, a ukoliko troškove u roku ne isplati, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.07.2015. godine, do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2870/16 od 29.07.2016. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 14084/14 od 03.07.2015. godine u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 14084/14 od 03.07.2015. godine u stavu trećem izreke. Stavom trećim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 14084/14 od 03.07.2015. godine u stavu drugom i četvrtom izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede časti i ugleda isplati iznos od 50.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.07.2015. godine, pa do isplate, a odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za veće traženje od dosuđenog iznosa, do iznosa od 250.000,00 dinara, sa traženom zakonskom kamatom, kao i obavezana tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 42.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.07.2015. godine do isplate, dok je za veće traženje do iznosa od 53.460,00 dinara tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Protiv drugostepene presude, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...55/14) i našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana članom 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti su učinjene druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužioca.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u listu „VV“ dana …. godine, objavljen je tekst pod naslovom „...“ u kom je tužena dala izjavu, između ostalog, da ona ne gubi nadu da će se vratiti u stan iz kog je nju policija izbacila sredinom januara, te da je za agoniju tužene glavni krivac advokatska kancelarija AA, da su tuženoj počeli da se javljaju ljudi koje je ista kancelarija prevarila, te da u tome nije sama, već postoje i dvojica mladića čiji su roditelji završili u bolnici zbog toga. Advokat, ovde tužilac AA je zastupao tužilačku stranu u postupku u kom je ovde tužena obavezana da se iseli iz stana koji je dobila ugovorom o poklonu od sada pokojne GG. Međutim, prethodno je poklonodavac isti stan prodala DD, koja je potom stan prodala ĐĐ, a ĐĐ isti stan prodala EE, koji je upisao pravo svojine. Tužena je pokrenula parnicu P 24914/12, radi poništaja ugovora o kupoprodaji stana iz kojeg je iseljena. Tekst koji je predmet ove parnice je, osim u listu „VV“, objavljen i u nekoliko drugih listova, a povodom čega je tužilac podneo posebne privatne krivične tužbe zbog povrede časti i ugleda. Povodom objavljivanja teksta, tužilac je naveo da se loše osećao, da mu je puno ljudi otkazalo punomoćje, da je morao da se pravda okolini, da se bavi advokaturom 30 godina i nije disciplinski, niti krivično odgovarao, te da pošto ima starateljstvo nad maloletnim sinom, mnogi roditelji su ga pitali o čemu se radi, kao i da li treba da se njihova deca druže sa njegovim sinom. Tužena nije sporila da je dala izjave objavljene u spornom tekstu.

Prvostepeni sud je s pozivom na odredbu člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, dosudio tužiocu novčanu naknadu od 300.000,00 dinara, imajući u vidu da izjave tužene prevazilaze granice iznošenja kritičkog mišljenja o radu i ponašanju tužioca, te da iste ne predstavljaju vrednosni sud o njegovom radu, već su usmerene na ličnost tužioca izrečene na način kojim se vređa njegova čast i narušava ugled, da su navedene izjave objektivno uvredljive i omalovažavajuće, te da ovakva vrsta kritike i mišljenja nije zaštićena članom 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i uz obrazloženje da ovaj iznos predstavlja satisfakciju za sve što je tužilac pretrpeo izjavama od strane tužene, dok je preko dosuđenog, a do traženog iznosa tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan.

Apelacionoi sud je pri nespornom osnovu tužbenog zahteva, zaključio da tužiocu na ime naknade štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede časti i ugleda pripada iznos od 50.000,00 dinara, te kako je prvostepenom presudom dosuđen iznos od 300.000,00 dinara preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca za iznos od 250.000,00 dinara, s pozivom na odredbu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu tako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužiocu dosudio iznos od 50.000,00 dinara, a preko dosuđenog iznosa tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan.

Revident u revizijskim razlozima izražava suprotan pravni stav od izraženog stava dugostepenog suda, smatrajući da je naknada odmerena prenisko, usled čega je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Revizijski sud ne prihvata u reviziji izražene pravne stavove. Naime, članom 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjene životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud će ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu. Stavom 2. istog člana, propisano je da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome ta naknada služi, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženu da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu u dosuđenom iznosu. Naime, drugostepeni sud je cenio duševne bolove koje je tužilac trpeo zbog povrede časti i ugleda, a usled izjava tužene u dnevnom listu „VV“, koje su bile usmerene na ličnost tužioca i po svojoj prirodi takve da su uvredile i narušavaju ugled i dostojanstvo tužioca, pri čemu je imao u vidu i da je tokom prvostepenog postupka utvrđeno da je tužilac trpeo duševne bolove zbog navedenih izjava obzirom da je po objavljivanju intervjua bio uznemiren, da se osećao loše i da je imao problema jer mu je dosta klijenata otkazalo punomoćje, zbog čega je sporni tekst prouzrokovao povredu časti i ugleda, imajući u vidu postojeće društvene prilike u našoj sredini, a posebno profesionalni položaj tužioca koji je poznat advokat. Sud je prilikom odmeravanja naknade imao u vidu i osećaj koji je tužilac imao tom prilikom, i u narednom periodu, zbog čega dosuđeni iznos od strane drugostepenog suda odgovara pretrpljenoj šteti.

Ne mogu se prihvatiti kao osnovani navodi revidenta da drugostepeni sud nije utvrdio pravičnu novčanu naknadu.

Ovo iz razloga što je drugostepeni sud prilikom odmeravanja visine naknade imao u vidu činjenicu da sporne izjave predstavljaju izraz revolta tužene, jer se ista osećala prevarenom pošto smatra da ishod postupka nije pravedan, a da nije u pitanju stavljanje na teret tužiocu izvršenje kokretnog krivičnog dela, a što predstavlja činjeničnu tvrdnju tužioca, a da sa druge strane, imajući u vidu član 2. Zakona o advokaturi, da su granice kritike koju je tužilac dužan da trpi šire od onih koje su dužni da trpe lica koja ne obavljaju službu od javnog značaja, te kako je rad tužioca kao javnog delatnika izložen kritici i javnoj diskusiji, to tužilac mora ispoljiti veći stepen tolerancije u odnosu na druga lica.

Sud je imao u vidu i navode revidenta da je Apelacioni sud pogrešno protumačio težinu izjave tužene, pozivajući se na odluku Ustavnog suda Už 26/12 od 02.04.2015. godine, ali je našao da isti nisu od uticaja na pravilnost ovakvog zaključka drugostepenog suda u pogledu visine dosuđene naknade nematerijalne štete, obzirom da se navedena odluka Ustavnog suda ne može upodobiti istom činjeničnom stanju, a sve imajući u vidu i da je svrha naknade nematerijalne štete da se dosuđivanjem iznosa kao naknade za pretrpljenu nematerijalnu štetu oštećenom, ovde tužiocu, pruži odgovarajuća satisfakcija prema značaju povređenog dobra i težini povrede, odnosno da se oštećenom licu kroz novčani iznos omogući uživanje u pojedinim životnim zadovoljstvima i blagodetima. Dakle, svrha naknade nematerijalne štete je odgovarajuća satisfakcija prema značaju povređenog dobra i težini povrede, a ista se postiže dosuđenim iznosom.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić