Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11, 87/18), a ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. istog Zakona, da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac i tuženi su rođena braća i sinovi pok. VV preminulog 12.01.1983. godine, iza čije smrti je raspravljena zaostavština rešenjem Opštinskog suda u Bogatiću O 21/84 od 01.11.1985. godine. Učesnici ostavinskog postupka su se saglasili šta predstavlja zaostavštinu pokojnog ostavioca, koja zaostavština je taksativno nabrojana u rešenju. U tačci dva rešenja navedeno je da se po zakonu oglašavaju nasledici i to AA, DD i BB, te je navedeno šta od imovine pripada ovim naslednicima. Naslednici su se prihvatili nasleđa, a na raspravi su ujedno izvršili i deobu nasleđene imovine, te je tužiocu AA data površina od 50 ari od parcele u ... koje nose br. ..., ..., ..., ..., ..., ..., ... i ... i to celom dužinom puta na zapadu ka istoku do namirenja površine, kao i deo kp. ... u kućnom placu po kulturi voćnjak u površini od 0.07.55 ha koja predstavlja površinu koja zalazi za postojeći plac AA i celu kp. br. ... KO ... . Ostavinskim rešenjem je utvrđeno i šta od imovine pripada DD, a šta tuženom BB. DD je sa BB zaključila poravnanje u predmetu R 13/90 dana 19.02.1990. godine kojim se saglašava da kp. ... kućni plac u površini od 0.16.27 ha koju je nasledila po ostavinskom rešenju, pripadne predlagaču BB, jer on tu parcelu drži i koristi, te da je taj njihov sporazum pogrešno upisan. Prema LN br. ... za KO ..., navedene katastarske parcele još uvek se vode na VV, a među njima i katastarske parcele koje su predmet tužbenog zahteva tužioca u ovoj parnici. KP ... vodi se kao selo – voćnjak 2. klase u površini od 0.16,49 ha, a ostale parcele su u ... . Tužilac je kao predlagač podneo prema ovde tuženom kao protivniku predlagača predlog za deobu ili uređenje načina korišćenja kp. ... u kućnom placu, u kom postupku je ovde tuženi izjavio da je u pitanju kp. ..., a ne kako je greškom u ostavinskom rešenju navedeno kp. .., te da parcela zalazi za kućni plac predlagača ovde tužioca koji nosi broj ... . Ipak, u nastavku tog postupka ovde tuženi nije bio saglasan da se uredi način korišćenja ili deoba kp. ..., a rešenje kojim je bio uređen način korišćenja kp. ... po žalbi je ukinuto, obzirom da je predmet deobe bio sporan.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca sa obrazloženjem da su se učesnici ostavinskog postupka iza pok. VV prihvatili nasleđa i izvršili deobu zaostavštine, te da su tada opredelili šta ko od učesnika nasleđuje, iz kojih razloga je prvostepeni sud zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, jer je ocenio da su ispunjeni uslovi za primenu člana 211. stav 1. i 2. ZPP, obzirom da pored tuženog BB, tužbom nije obuhvaćena – tužena i DD koja je po osnovu ostavinskog rešenja O 21/84 od 01.11.1985. godine suvlasnik na kp. ..., ..., ... i ... sa parničnim strankama, pa na strani tuženih nema potpune procesne zajednice svih učesnika materijalno-pravnog odnosa. U odnosu na kp. ... drugostepeni sud je zaključio da nema savesnosti tužioca jer je tužilac znao da nije isključivi vlasnik navedene kat.parc., već suvlasnik sa tuženim, pa nema mesta primeni članu 28. stav 4. Zakona parničnom postupku.

Pravilnost zaključka drugostepenog suda za sada se ne može prihvatiti kao pravilan, s obzirom da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 211. stav 1. ZPP propisano je da nužno suparničarstvo postoji ako po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa tužbom moraju da se obuhvate sva lica koja su učesnici materijalno-pravnog odnosa. Stavom 2. propisano je da ako sva lica iz stava 1. ovog člana nisu obuhvaćena tužbom kao stranke, sud će da odbije tužbeni zahtev kao neosnovan.

Drugostepeni sud je primenio odredbu člana 211. stav 1. i 2. ZPP zaključujući da tužbom u ovoj parnici nije obuhvaćena i DD, zakonski naslednik sada pok. VV, iako u spisima predmeta ima dokaza da je ista preminula 17.01.1996. godine. Nije utvrđeno ni da li sada pok. DD ima zakonske naslednike ili ne i da li je ista za života raspolagala nasleđenom imovinom po rešenju O 21/84 od 01.11.1985. godine delovima kp. ..., ..., ..., ..., ..., ..., ..., ..., ili ne.

Odredbom člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem (stav 1). Pravo svojine stiče se i odlukom državnog organa i na način i pod uslovima određenim Zakonom (stav 2).

Odredbom člana 28. stav 4. navedenog zakona propisano je da savestan držalac nepokretnosti stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina.

Održaj je originaran način sticanja prava svojine na osnovu državine određenog kvaliteta i proteka vremena. Državina predstavlja faktičku vlast na stvari, zakon ne definište šta se podrazumeva pod faktičkom vlašću na stvari, ali da bi se radilo o državini na osnovu koje se održajem može steći pravo svojine potrebno je da držalac preduzima radnje na osnovu kojih se osnovano može zaključiti da je držalac stvari, odnosno da se držalac prema stvari ponaša kao vlasnik. Kod održaja se radi o tome da jedno lice ima pravo svojine, ali nema državinu stvari, a drugo državinu ali ne i svojinu. Održaj se zasniva na nevršenju prava i služi da se otkloni nesklad između faktičkog i pravnog stanja. Postoje dve vrste održaja, redovan i vanredni. Za sticanje prava svojine vanrednim održajem potrebna je savesna državina stvari i protek roka od 20 godina za nepokretne stvari. Državina potrebna za sticanje prava svojine održajem mora biti savesna. Zakonom je propisano da savesna državina postoji ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova. Savesna državina je uslov za sticanje prava svojine i kod redovnog i kod vanrednog održaja. Držalac mora biti savestan za sve vreme trajanja održaja, a savesnost se pretpostavlja, tako da držalac nije dužan da dokazuje da je savestan, već nesavesnost dokazuje onaj ko se na nju poziva.

Drugostepeni sud je zaključio da tužilac nije bio savestan u državini, jer je znao da je suvlasnik sa tuženim na kp. ... iako je drugostepeni sud prethodno naveo da je DD sa tuženim zaključila poravnanje u predmetu R 13/90 dana 19.02.1990. godine kojim se saglasila da kp. ... pripadne cela predlagaču BB, jer on tu parcelu drži i koristi, te da je njihov sporazum pogrešno upisan u ostavinskom rešenju. Iz navedenog proizilazi da su ostale neutvrđene činjenice da li je navedeno poravnanje R 13/90 od 19.02.1990. godine postalo pravnosnažno ili ne (kod činjenice da tužilac nije bio učesnik u tom postupku u kome DD i ovde tuženi BB menjaju pravnosnažno ostavinsko rešenje O 21/84 od 01.11.1985. godine koje ima status presuđene stvari), a samim tim i da li je tuženi postao vlasnik kp. ... ili ne. Nije utvrđeno da li je nakon donošenja ostavinskog rešenja i izvršene sporazumne deobe angažovan geometar, te da li je svaki od naslednika ušao u posed i državinu dobijenog dela nepokretnosti i ko koji deo koristi; da li je zaista došlo do greške u brojevima katastarskih parcela – koja katastarska parcela kom nasledniku pripada ili ne, a ako jeste da li je tražena ispravka ostavinskog rešenja, a nije utvrđeno ni zašto se sve nepokretnosti još uvek u katastru vode na ime ostavioca VV. Dakle nije utvrđeno da li je nakon donošenja navedenog ostavinskog rešenja tužilac ušao u posed i državinu nasleđenih delova katastarskih parcela i da li je tužilac u posedu i državini delova katastarskih parcela koje su predmet ove parnice ili ne i od kada, odnosno nisu cenjeni uslovi za ispunjenost primene odredbe člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, obzirom da je od strane drugostepenog suda pogrešno cenjena samo savesnost tužioca, jer se savesnost istog pretpostavlja, tako da držalac nije dužan da dokazuje da je savestan, već nesavesnost dokazuje onaj ko se na nju poziva. Vrhovni kasacioni sud ne prihvata ni pravno stanovište drugostepenog suda da se susvojina održajem ne može steći na idealnom delu nepokretnosti, jer to Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa nije isključeno u smislu člana 13. navedenog Zakona. Tek po utvrđenju prava susvojine može se u vanparničnom postupku zatražiti fizička deoba nepokretnosti.

Stoga kako zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu raspravljene odlučne činjenice za donošenje odluke o zahtevu tužioca, to je drugostepena presuda morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje, kako bi drugostepeni sud u ponovnom postupku otklonio ukazane nepravilnosti i ponovo odlučio o žalbi tuženog.

Sa iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić