Presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž 106/2020 od 12.08.2020. godine, stavom prvim izreke, žalba tužene je delimično usvojena, a delimično odbijena kao neosnovana, pa je prvostepena presuda: preinačena tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se ugvrdi da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 9 (ii) i (iii) Ugovora o stambenom kreditu broj ..., koji je zaključen između tužioca i tužene dana 27.04.2017. godine, a koja glasi: „Korisnik kredita se obavezuje da plati banci pre puštanja kredita u tečaj sledeće naknade i troškove: (ii) jednokratnu naknadu na ime administrativnih troškova podnošenja zahteva za osiguranje kod Nacionalne korporacije u iznosu od EUR 30 u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS za EUR, važećem na dan plaćanja; (iii) trošak premije osiguranja koji banka plaća Nacionalnoj korporaciji u visini od 3,25% od iznosa odobrenog kredita“ i kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova isnlati iznos od 163.930,15 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.05.2017. godine pa do isplate, te u pogledu odluke o troškovima postupka, tako što je dosuđeni iznos troškova postupka snižen pa je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova prvostepenog postupka isplati iznos od 10.672,19 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude pa do isplate, a potvrđena u preostalom delu. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 21.597,70 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 87/18), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca radi ujednačavanja sudske prakse, razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i u interesu ravnopravnosti građana kao korisnika finansijskih usluga. Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, kao korisnik kredita i tužena kao davalac kredita, zaključili su 27.04.2017.godine ugovor o stambenom kreditu za iznos od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan uplate sredstava na račun prodavca nepokretnosti za čiju kupovinu se odobravaju sredstva kredita. Odredbom člana 9 ugovora sa naslovom: „naknada i drugi troškovi u vezi sa odobravanjem i puštanjem kredita u tečaj“, tužilac kao korisnik kredita, obavezan je da plati tuženoj banci pre puštanja kredita u tečaj naknade i troškove: jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 1% od iznosa odobrenog kredita u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS za evro važećem na dan plaćanja, ali tom odredbom nije određeno šta predstavlja troškove koje tužena ima radi obrade kreditnog zahteva, zatim jednokratnu naknadu na ime administrativnih troškova podnošenja zahteva kod Nacionalne korporacije u iznosu od 30 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS za evro važećem na dan plaćanja i na ime troška premije osiguranja koji banka plaća Nacionalnoj korporaciji u visini od 3,25 % od iznosa odobrenog kredita na dan puštanja kredita u tečaj. Pre zaključenja navedenog ugovora, tuženi je isti unapred pripremio i na njegovu sadržiiu tužilac nije mogao da utiče, što proizlazi iz činjenice da su i sama ponuda i ugovor od istog datuma, te da nije predhodila bilo kakva ugovorna faza i bliže upoznavanje tužioca sa navedenom obavezom. Kredit u ukupnom iznosu od 40.000 evra pušten je u tečaj dana 26.05.2017. godine. Istog dana tužena je od tužioca naplatila iznos od ukupno 213.323,75 dinara, od čega na ime administrativnog troška iznos od 49.302,60 dinara, na ime naknade za podnošenje zahteva za osiguranje kod NKOSK-a 3.697,70 dinara, a na ime troška premije osiguranja koji banka plaća nacionalnoj korporaciji od 3,25 % od iznosa odobrenog kredita, iznos od 160.223,45 dinara. Navedeni troškovi su iskazani i u obaveznim elementima ugovora koji je izdao tuženi, dok u planu otplate kredita nisu posebno iskazani već su obuhvaćeni u okviru naplaćenih iznosa.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su ništave odredbe člana 9 predmetnog ugovora kojima je obavezan korisnik kredita, ovde tužilac, da plati jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva i jednokratne naknade na ime administrativnih troškova podnošenja zahteva za osiguranje kod NKOSK u iznosu od 30 evra i troška premije osiguranja u visini 3,25% od iznosa odobrenog kredita. Ovo stoga što je tuženi naplatom ovih iznosa postupio suprotno načelu savesnosti i poštenja i jednake vrednosti uzajamnih davanja, i novčanu korist stekao na štetu tužioca, bez osnova za to, jer spornim odredbama ugovora nije jasno opredeljeno od strane tuženog, na šta se tačno odnose troškovi jednokratne naknade za obradu kreditnog zahteva i drugi troškovi naknade u vezi osiguranja kredita i šta čini te troškove, te tužiocu nije bio poznat mehanizam po kome je tuženi opredelio visinu troškova iz sporne odredbe, koje je prevalio na njega, čime je doveden u neravnopravan položaj u odnosu na tuženog, što sporne odredbe člana 9 čini ništavim i samim tim osnovanim zahtev tužioca za isplatu stečenog bez osnova.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu, nalazeći da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je utvrdio ništavost odredbi člana 9. tačke 2 i 3 predmetnog ugovora koje se odnose na jednokratnu naknadu na ime administrativnih troškova podnošenja zahteva za osiguranje kod NKOSK u iznosu od 30 evra i jednokratnu naknadu troška premije osiguranja u visini 3,25% od iznosa odobrenog kredita. Zaključio je da je tužbeni zahtev u ovom delu neosnovan, s obzirom da banci nije zabranjeno da naplati ove troškove, koji ne ulaze u obračun efektivne kamatne stope, ali da to mora učiniti na zakonit način, pa kako ti troškovi nisu u suprotnosti sa Pravilima poslovanja NKOSK, to prevaljivanje te obaveze na korisnika kredita nije u suprotnosti sa pozitivnim propisima, zbog čega navedene odredbe ugovora nisu ništave jer nisu u suprotne članovima 12, 15, 46, 47, 103, 1065, 1066 ZOO, te nisu ispunjeni uslovi za primenu intituta sticanja bez osnova jer osnov postoji u navedenim odredbama ugovora.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka drugostepenog suda u preinačujućem-odbijajućem delu, zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava, na šta se osnovano ukazuje revizijom tužioca.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. istog zakona pazi po službenoj dužnosti.

Tužilac, koji je zaključio ugovor o kreditu, nije ugovorna strana iz ugovora o regulisanju međusobnih obaveza u poslovima osiguranja potraživanja po osnovu stambenih kredita koji je NKOSK zaključio sa poslovnom bankom, niti je reč o ugovoru koji je zaključen u korist klijenta banke-korisnika kredita, odnosno tužilac nema status osiguravača, niti osiguranika, iz čega bi proizlazio zaključak da tužilac po osnovu tog ugovora ne može imati niti prava, niti obaveze. Banka kao kreditor svoj kreditni plasman osigurava kod NKOSK i obaveza iz tog ugovora za banku, kao ugovarača osiguranja, a istovremeno i osiguranika jeste da plati premiju osiguranja, dok se NKOSK po istom ugovoru obavezuje da za slučaj nastupanja osiguranog slučaja isplati ugovorenu sumu osiguranja. Premiju osiguranja banka je platila novcem korisnika kredita iz ugovora o kreditu, ovde tužioca, postavljajući kao uslov za puštanje kredita u tečaj naplatu i tih sredstava od klijenta u ugovorom određenom procentu, kao i iznos od 30 evra na ime administrativnih troškova za podnošnje zahteva za osiguranje kod NKOSK. Korisnik kredita je zbog svoj inferiornijeg položaja u ugovornom odnosu prinuđen da plati premiju osiguranja za ugovor u kojem nije ugovorna strana, sve kako bi banka za slučaj nemogućnosti naplate potraživanja po osnovu ugovora o kreditu od tužioca, iznos svog potraživanja naoplatila od NKOSK.

Ugovor o kreditu po svojoj pravnoj prirodi je posebna vrsta ugovora po pristupu, ali kod ovakvih ugovora sloboda pregovaranja nije u potpunosti isključena pošto su visina kredita, rokovi i način vraćanja, pa i sredstava obezbeđenja rezultat pregovora i ugovoranja. Upravo zbog toga korisniku kredita moraju biti dostupni svi ekonomski efekti kreditnog zaduženja. Ako su tim povodom učinjeni propusti doveli do konstituisanja nepravičnih ugovornih odredbi na štetu tužioca i nepoštovanja osnovnih načela obligacionog prava iz člana 12, 15. i 16. ZOO isti se moraju ceniti kod odlučivanja o zahtevu za ništavost ugovornih odredaba.

Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi propisano je u članu 17. stav 4. tačka 8. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ broj 6/11 i 139/14) i obuhvata obavezu banke da u ponudi na propisanom obrazcu prikaže efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati, a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu koga je taj iznos obračunat. Osim toga, u ponudi mora biti navedena vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi - periode u kojima će se menjati i način izmene (tačka 10.) i eventualnu obavezu zaključivanja ugovora o sporednim uslugama koje su u vezi sa ugovorom o kreditu (ugovora o osiguranju i dr.) kad je to zaključivanje obavezno radi dobijanja kredita pod uslovima iz oglasa (tačka 12.). Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), važećoj u vreme zaključenja predmetnog ugovora, propisan je izgled i sadržina obrazaca koji se uručuju korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (tačka 12.) i da korisniku kredita uz zaključen ugovor uruči pregled obaveznih elemenata tog ugovora i plan otplate kredita sačinjene na odgovarajućim obrascima (tačka 13.).

Shodno tome banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da plati banci naknadu za obradu kredita, kao i naknadu za zahtev i premiju osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita, može biti pravno valjana, samo pod uslovom da su isti jasno predočeni korisniku u predugovornoj fazi, da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita, tako da korisnik ni jednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč. U konkretnom slučaju tužena banka nije dokazala da je tužiocu u skladu sa svojim obavezama o obaveštavanju korisnika u predugovornoj fazi uručila ponudu na propisanom obrazcu, koja je sadržala jasne i nedvosmislene podatke o navedenim troškovima kredita. Takvo postupanje tužene banke protivno je načelu savesnosti i poštenja, kao i osnovnim načelima zaštite korisnika iz člana 5. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga o pravu na ravnopravan odnos sa davaocem finansijske usluge, pravu na informisanje i pravu na određenost ili odredivost ugovorne obaveze, pa su predmetne ugovorne odredbe izložene posledicama ništavosti, nasuprot pogrešnom zaključku drugostepenog suda. Prema članu 104. ZOO tužena je u obavezi da vrati tužiocu ono što je primila po ništavim odredbama ugovora, zbog čega tužilac osnovano potražuje navedene novčane iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 210. i 214. ZOO.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa je na osnovu članova 153. stav 1, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP, tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka, koji obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata u iznosu od 12.000,00 dinara prema važećoj AT, kao i troškove sudske takse za reviziju i odluku po reviziji prema važećoj TT, u ukupnom iznosu od 60.000,00 dinara, koji iznos je preciziranim zahtevom u reviziji tužilac tražio na ime taksi, ukupno iznos od 72.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate, zbog čega je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić