U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Ivane Rađenović, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB, oboje iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Vladimir Pudar, advokat iz ..., protiv tuženih VV i GG, oboje iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Velimir Kojić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2461/21 od 23.02.2022. godine, u sednici održanoj 20.10.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2461/21 od 23.02.2022. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženih za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 374/2016 od 14.06.2021. godine, stavovima prvim i drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je ništav Ugovor o zajmu od 01.01.2013. godine, zaključen između tuženih kao zajmodavaca i tužilaca kao zajmoprimaca, overen kod Gradske uprave Grada Novog Sada pod brojem ../2013 od 15.01.2013. godine. Stavom trećim izreke, tuženi su obavezani da tužiocima solidarno naknade troškove parničnog postupka od 299.794,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova postupka u periodu od dana donošenja presude do dana izvršnosti.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2461/21 od 23.02.2022. godine, stavom prvim izreke žalba tuženih je usvojena i prvostepena presuda preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se utvrdi da je ništav Ugovor o zajmu od 01.01.2013. godine, zaključen između tuženih kao zajmodavaca i tužilaca kao zajmoprimaca, overen kod Gradske uprave Grada Novog Sada pod brojem ../2013 od 15.01.2013. godine i tužioci obavezani da tuženima naknade troškove postupka od 365.084,50 dinara. Stavom drugim izreke, tužioci su obavezani da tuženima naknade troškove žalbenog postupka od 67.500,00 dinara.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tuženi su podneli odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11, ...18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su supružnici, koji su sa tuženima (takođe supružnicima), dugi niz godina bili u prijateljskim odnosima, kao i da su počev od septembra 2010. godine bili u ugovornom odnosu povodom više zaključenih ugovora o zajmu i to: po ugovoru o zajmu od 01.09.2010. godine u kome je u članu 1. navedeno da se zajmodavac obavezuje da zajmoprimcu da na korišćenje 20.000 evra po potpisivanju ovog ugovora, sa kamatom po stopi od 5% mesečno; po ugovoru o zajmu od 15.11.2010. godine u kome je u članu 1. navedeno da se zajmodavac obavezuje da zajmoprimcu da na korišćenje 10.000 evra po potpisivanju ovog ugovora, sa kamatom po stopi od 2,5% mesečno, kao i po ugovoru o zajmu br. 1A/11 od 01.09.2011. godine u kome je u članu 1. navedeno da se zajmodavac obavezuje da zajmoprimcu da na korišćenje 20.000 evra po potpisivanju ovog ugovora, sa kamatom po stopi od 5% mesečno, a da je prilikom zaključenja ovog ugovora tuženi predao tužiocu 5.000 evra, jer se iznos od 20.000 evra već nalazio kod tužioca po ranijem ugovoru o zajmu od 01.09.2010. godine. Počev od zaključenja ugovora o zajmu od 15.08.2011. godine kao ugovorne strane učestvuju i tužena kao zajmodavac i tužilja kao zajmoprimac. Tužioci su 18.12.2011. godine pozajmili od tuženih iznos od 1.000 evra radi pripremanja krsne slave, sa rokom vraćanja od tri dana. O ovoj pozajmici tužioci i tuženi nisu sačinili ugovor u pisanoj formi. Tuženi kao zajmodavci i tužioci kao zajmoprimci su 15.02.2012. godine zaključili u pisanoj formi i Ugovor o zajmu br. 3/12, u kome je članu 1. navedeno da se zajmodavci obavezuju da zajmoprimcima daju na korišćenje 4.266 evra po potpisivanju ovog ugovora, sa kamatom po stopi od 5% mesečno. Navedeni ugovori su u međuvremenu bili predmet izmena u delu ugovorenog roka vraćanja zajma, tako što je naknadnim izmenama rok vraćanja sukcesivno produžavan (sve bliže navedeno u nižestepenim presudama).

Kako su parnične stranke bile u ugovornom odnosu povodom zajma po više zaključenih ugovora, dana 01.01.2013. godine tuženi kao zajmodavci sa jedne strane i tužioci kao zajmoprimci sa druge strane zaključili su u pisanoj formi predmetni ugovor o zajmu prema kom zajmodavci daju, a zajmoprimci prihvataju zajam od 40.000 evra na korišćenje po potpisivanju ovog ugovora, ugovorena je kamatna stopa od 6% godišnje i rok vraćanja od 36 meseci onosno do 31.12.2015.

 

godine u punom iznosu sa obračunatom kamatom, a ugovorne strane su potpise na ovom ugovoru overili kod Gradske uprave Grada Novog Sada pod brojem ../2013 od 15.01.2013. godine. Iznos od 40.000 evra predstavlja obračunato ukupno dugovanje po ranije zaključenim ugovorima o zajmu, čiju visinu su tužilac i tuženi sporazumno utvrdili. Do navedenog iznosa došli su tako što su glavnicu od 36.000 evra (u koju spada 10.000 evra po ugovoru o zajmu od 15.11.2010. godine, 25.000 evra po ugovoru o zajmu 1A/11 od 01.09.2011. godine i 1.000 evra zajma za pripremanje krsne slave), sabrali sa kamatom u iznosu od 4.000 evra, čiju su visinu sporazumno odredili. Tužilac je sastavljao tekst svih pisanih ugovora o zajmu.

Dana 16.01.2016. godine tuženi je poslao SMS poruku tužiocu u kojoj je naveo: „Rok za vraćanje duga je istekao 31.12.2015. godine“, a tužilac je odgovorio porukom: „Znam da je istekao, ja nisam dobio još ništa od tužilaštva za DD, a posao koji sam godinu dana pripremao je odložen radi poremećaja tržišta i drastičnog pada cena derivata. Teško je kad si nemoćan da utičeš na neke stvari, planirao sam da ću moći iz tog posla veći deo rešiti, ali...“. Tuženi je na to odgovorio: „Znao si i ćutiš. A ovo pričaš već tri godine“. Tuženi su 24.02.2016. godine podneli tužbu Višem sudu u Novom Sadu protiv tužilaca, sa zahtevom da im po osnovu ugovora o zajmu od 01.01.2013. godine isplate iznos od 40.000 evra sa pripadajućom kamatom do 31.12.2015. godine u ukupnom iznosu od 7.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu P 56/16 od 26.01.2017. godine određen je prekid postupka do pravnosnažnog okončanja ovog parničnog postupka.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 66. Zakona o obligacionim odnosima usvojio tužbeni zahtev ocenivši da prilikom zaključenja spornog ugovora od 01.01.2013. godine nije izvršena primopredaja novčanog iznosa od 40.000 evra, već su zaključenjem tog ugovora parnične stranke samo obračunale ukupno dugovanje po ranije zaključenim ugovorima o zajmu, nalazeći da je zato ovim ugovorom samo stvorena prividnost njegovog postojanja, te da nije stvarno zaključen ugovor o zajmu u smislu odredbe člana 557. ZOO.

Drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev ocenivši da činjenica što pri zaključenju predmetnog ugovora od 01.01.2013. godine nije izvršena primopredaja novca, nije od suštinskog značaja za njegovu pravnu valjanost. U kontekstu utvrđenja da je ovim ugovorom u stvari učinjena izmena više ranije zaključenih ugovora o zajmu po osnovu kojih je izvršena primopredaja novca, u tom iznosu. Sledom toga je ocenio da to nije prividan pravni posao, pa time ni ništav ugovor u smislu člana 103. ZOO, već da je on nastao kao rezultat saglasne volje ugovarača da regulišu međusobne odnose po ranije zaključenim ugovorima, a da je zajednička volja manifestovana prihvatanjem spornog ugovora bez primedbi i stavljanjem potpisa svih ugovornih strana na sačinjeno pismeno.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 26. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), propisano je da je ugovor zaključen kada su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora, članom 28. ovog zakona, volja za zaključenje ugovora može se izjaviti rečima, uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti o njenom postojanju, te da izjava volje mora da bude učinjena slobodno i ozbiljno, a prema članu 66. stav 1. navedenog zakona, prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama, ali ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi ugovor važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost (stav 2).

Saglasno navedenom, prividan – simulovan ugovor spada u kategoriju poslova u kojima volja nije istinska, odnosno učesnici tog pravnog posla svesno izjavljuju nešto što zaista ne žele. Međutim, u konkretnom slučaju je utvrđeno da su parnične stranke počev od septembra 2010. godine u ugovornom odnosu povodom više zaključenih ugovora o zajmu, koji su u međuvremenu bili predmet izmena u delu ugovorenog roka vraćanja zajma, tako što je naknadnim izmenama rok vraćanja sukcesivno produžavan, kao i da su predmetnim ugovorom od 01.01.2013. godine konačno uređeni odnosi između parničnih stranaka po osnovu većeg broja pozajmica koje su vršene tužiocima, i to tako što je ovim ugovorom izvršen presek dugovanja i utvrđen konačan iznos obaveze tužilaca po ovom osnovu u pogledu iznosa pozajmice, roka vraćanja i isplate kamate, a ugovorne strane su potpise na ovom ugovoru overili kod Gradske uprave Grada Novog Sada pod brojem ../2013 od 15.01.2013. godine. Imajući u vidu navedeno, tuženi su ispunili svoju ugovornu obavezu, zajam su dali upravo kako je to i konstatovano u ugovorima o zajmu (od 01.09.2010. godine, 15.11.2010. godine, 01.09.2011. godine i usmenog ugovora o zajmu od 18.12.2011. godine), pri čemu je detaljno hronološki utvrđen sled događaja u vezi zaključenja navedenih ugovora o zajmu, pa po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da je predmetni ugovor od 01.01.2013. godine bio izraz slobodne volje stranaka da regulišu međusobne odnose povodom ranije zaključenih ugovora o zajmu te kao takav nije nedopušten, zbog čega nema razloga koji ukazuju na simulovan pravni posao u smislu člana 66. ZOO, ni razloga koji ukazuju na apsolutnu ništavost u smislu člana 103. istog zakona. Stoga su neosnovani navodi revizije tužilaca da su ovi ugovori o zajmu prividni ugovori jer su parnične stranke zapravo bile u poslovnom odnosu sa DD, te da su zajedno ulagali u nepokretnosti, jer je teret dokazivanja u smislu člana 231. stav 2. ZPP bio na tužiocima, budući da u prilog navedenog nisu pružili odgovarajuće dokaze.

Neosnovani su navodi revizije da je kamata bila odlučujuća pobuda za zaključenje ugovora o zajmu koji su prethodili zaključenju predmetnog ugovora o zajmu od 01.01.2013. godine i da su raniji ugovori bili opterećeni zelenaškim elementima - kamatama po stopi od 5%. Naime, tužioci nisu dokazali da su se prilikom zaključenja ugovora o zajmu zajmodavci koristili stanjem nužde tužilaca, teškom materijalnom situacijom, nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću i da su time ostvarili nesrazmernu korist na štetu tužilaca. Naprotiv, tužilac AA kao ekonomista morao je biti svestan rizika koje nosi zaduživanje i pravni značaj obavezivanja na novčane iznose sa kamatom koja je navedena u ugovorima o zajmu, a posebno imajući u vidu utvrđenu činjenicu da je tužilac sastavljao tekst svih pisanih ugovora o zajmu.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tuženih za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić