U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u poslovnom odnosu sa „Plima M“ a.d. Kruševac kome je isporučivao robu i usluge koje tužiocu nisu plaćene. Presudom Privrednog suda u Kraljevu P 293/10 od 10.03.2010. godine ukinuto je u celosti rešenje o izvršenju suda Iv 2992/09 od 18.09.2009. godine i obavezan je tuženi „Plima M“ a.d. Kruševac da tužiocu na ime glavnog duga plati ukupan iznos od 3.393.486,40 dinara sa kamatom na pojedinačne iznose navedene u izreci presude od dospeća svakog iznosa do isplate i naknadi troškove postupka u iznosu od 558.534,00 dinara. Presuda je postala pravnosnažna 05.05.2010. godine, a izvršna 14.05.2010. godine. Rešenjem APR - Registar privrednih subjekata BD 69181/2012 od 25.05.2012. godine registrovana je promena naziva privrednog društva AD „Plima M“ Kruševac u restrukturiranju, u AD „Fabrika ulja Kruševac“ u restrukturiranju. Rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St 17/15 od 06.07.2015. godine pokrenut je stečajni postupak nad AD „Fabrika ulja Kruševac“ u stečaju, a rešenje o bankrotstvu doneto je 26.01.2016. godine. Stečajni sud je doneo zaključak o listi utvrđenih i osporenih potraživanja poverilaca St 17/15 od 29.03.2016. godine. Tim zaključkom tužiocu, kao poveriocu, priznato je neobezbeđeno potraživanje svrstano u treći isplatni red u iznosu od ukupno 8.236.076,98 dinara, od čega je glavnica 4.250.094,40 dinara, kamata 3.728.918,58 dinara i troškovi 257.064,00 dinara. Tužilac u stečajnom postupku nije naplatio svoje potraživanje. Pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Kraljevu R4 St 1504/20 od 21.09.2020. godine, donetim po prigovoru tužioca, utvrđeno je da je u predmetnom stečajnom postupku povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo postupajućem stečajnom sudiji da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme sve mere i radnje u cilju unovčenja imovine stečajnog dužnika. Privredno društvo „Fabrika ulja“ AD u stečaju je preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom. Strukturu kapitala na dan otvaranja stečaja 06.07.2015. godine čini 70,8499% kapitala Agencije za privatizaciju.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 172. stav 1. ZOO, člana 31. Zakona o suđenju u razumnom roku, sa pozivom na praksu Evropskog suda za ljudsaka prava i pravila o teretu dokazivanja iz člana 231.ZPP, ocenio da nije osnovan tužbeni zahtev zahtev za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja tužioca prema stečajnom dužniku „Fabrika ulja“ a.d. Kruševac- u stečaju u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St 17/15. Tužilac nije dokazao uzročno-posledičnu vezu između nastale imovinske štete koju potražuje i postupanja organa tužene da bi postojala njena odgovornost, te da se odgovornost tužene za materijalnu štetu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka koje su imale za predmet novčana potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa utvrđena u postupku stečaja vođenog nad stečajnim dužnikom sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, ne mogu izjednačiti sa potraživanjima koja su proistekla iz poslovnih komercijalnih potraživanja.

Drugostepeni sud je prihvatio zaključak prvostepenog suda uz dodatnu argumentaciju. Primenom člana 54. Zakona o stečaju ocenio je da tužilac nije tvrdio niti je dokazao da je stečajni dužnik u vreme otvaranja stečajnog postupka imao sredstava u imovini u obimu kako je opredeljeno tužbenim zahtevom, odnosno da bi se od novčanih sredstava dobijenih unovčenjem imovine stečajnog dužnika moglo naplatiti novčano potraživanje utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom, kao i okolnost da je kod takve pozitivne imovinske sposobnosti isključivo zbog nepravilnog i nezakonitog rada suda za čiji rad odgovara tužena, izostalo potpuno namirenje tužioca u stečanoj postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, presuda drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od kad je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

U konkretnom slučaju tužiocu je rešenjem Privrednog suda u Kraljevu R4 St 1504/20 od 21.09.2020. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, međutim tužilac nije dokazao da je usled povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Kraljevu St 17/15, imovinska šteta koju potražuje, posledica neadekvatnog postupanja organa tužene za okončanje tog postupka. Tužilac je nakon što je presuda Privrednog suda u Kraljevu P 293/10 od 10.03.2010. godine, kojom je utvrđeno potraživanje tužioca prema pravnom prethodniku „Fabrika ulja“ a.d. Kruševac- u restrukturiranju, snabdevena klauzulom izvršnosti, a pre pokretanja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom, imao je mogućnost da pokrene postupak prinudne naplate svog potraživanja, što nije učinio. Takođe, nije ni dokazao da bi iz sredstava dobijenih unovčenjem imovine stečajnog dužnika po pravilima stečanog postupka moglo naplatiti novčano potraživanje (svrstano u treći isplatni red) u obimu kako se potražuje tužbenim zahtevom, a da mu ista nisu isplaćena zbog nepravilnog i nezakonitog rada tužene, što bi bio osnov odgovornosti za naknadu imovinske štete u ovom postupku.

Po stanovištu ovog suda, za objektivnu odgovornost tužene države za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku poverioca komercijalnog potraživanja prema dužniku sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, kao i konkretom slučaju, nije dovoljno samo to što mu je u stečajnom postupku utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, jer je neophodno da tužilac za takvo svoje potraživanje nije mogao pravnosnažnu i izvršnu odluku da izvrši pre otvaranja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom, a zatim i da je u momentu otvaranja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom i kada mu je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu prema odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, stečaji dužnik imao novčana sredstva na računu iz kojih bi se naplatilo predmetno tužiočevo potraživanje, a da mu ona u cilju namirenja tog potraživanja nisu isplaćena zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene.

Imajući u vidu navedeno kako tužilac nije dokazao postojanje uzročno- posledične veze između štete koju trpi u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja i neadekvatnog postupanja organa tužene u navedenom stečajnom postupku, to se neosnovano navodima revizije osporava pravila primena materijanog prava.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić