Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz čl. 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ocenjen je neosnovanim tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu, na ime sticanja bez osnova, isplati iznos koji je tužilac uložio u adaptaciju objekta u svojini tužilje sa ½ idealnog dela, po osnovu poravnanja zaključenog među parničnim strankama pred Opštinskim sudom u Čajetini P 105798 od 22.10.1999. godine i u svojini mal. VV, zajedničke ćerke parničnih stranaka, sa ½ idealnog dela, po osnovu ugovora o poklonu overenog pred Opštinskim sudom u Čajetini Ov 7/01 od 14.01.2001. godine zaključenog sa tužiocem kao poklonodavcem 1/2 idealnog dela nepokretnosti. Ovo zbog toga što je ocenom izvedenih dokaza utvrđeno da je tužilac novčana ulaganja u adaptaciju nepkretnosti učinio sa namerom da se adaptirani apartmani u kući izdaju, kako bi se obezbedila sredstava za školovanje dece i kasnije deca ubirala prihode za život od izdavanja, da je to činio dobrovoljno, odnosno svojom slobodnom voljom, odnosno da je motiv postupanja tužioca bio da pomogne deci, a ne tuženoj, bivšoj supruzi, koja mu i nije tražila novac u svrhu pozajmice da bi bila u obavezi da mu novčana sredstva vrati.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da je drugostepena odluka u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima stranaka, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Tužilac nije uz reviziju dostavio presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pri čemu pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom, kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Revizijom se osporava ocena dokaza i pravilno utvrđeno činjenično stanje što ne predstavlja razlog za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. ZPP odlučio kao u stavu izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tač. 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1.i 3.).

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 12.09.2011. godine, u kojoj je pobijana vrednost predmeta spora iznos od 3.500.000,00 dinara. Na dan podnošenja tužbe, 1 evro je prema srednjem kursu Narodne banke Srbije, iznosio 101,2829 dinara, pa vrednost predmeta spora predstavlja dinarsku protivvrednost iznosa 34.556,67 evra.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan ponošenja tužbe, to revizija tužioca nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić