U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti a ni povreda iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom, koja bi mogla da utiče na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je ovlastio tuženu BB iz ..., punomoćjem overenim pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem Ov. .../92 dana 13.04.1992. godine, da u njegovo ime izvrši prodaju jednosobnog stana broj .. u prizemlju stambene zgrade u ... u ulici ... broj .. za cenu od 40.000 do 45.000 DM. Na osnovu tog punomoćja, tužena BB je stan vlasništvo tužioca prodala tuženom GG, pravnom prethodniku tužene VV, za kupoprodajnu cenu od 52.000 nemačkih maraka koju je kupac, na osnovu tužiočeve saglasnosti, isplatio u celosti DD. Tužilac je, naime, DD dugovao novac zbog čega je DD protiv njega podneo tužbu Osnovnom sudu Sremskoj Mitrovici radi namirenja potraživanja. Na osnovu dogovora tužioca i DD, cena stana je od strane kupca GG isplaćena neposredno DD, u tri navrata, o čemu su sačinjene pisane priznanice. Potom je overen ugovor o kupoprodaji dana 08.02.1993. godine, nakon čega se kupac, GG, u katastru nepokretnosti upisao kao vlasnik stana. Prethodno, tužilac je predao ključeve od stana DD a predmetnu tužbu protiv tuženih BB i GG, sudu je podneo dana 16.04.1997. godine.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno odbijen tužbeni zahtev tužioca jer je pravni prethodnik tužene VV, njen pokojni otac GG, ispunio svoju ugovornu obavezu iz ugovora o kupoprodaji tužiočevog stana, odnosno isplatio iznos kupoprodajne cene trećem licu, po odobrenju tužioca. Tužena BB nije primila iznos kupoprodajne cene za tužiočev stan, niti je na to bila ovlašćena punomoćjem Ov. ../92 od 13.04.1992. godine, što znači da ona nije pasivno legitimisana u ovoj parnici.

Odredbom člana 305. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ispunjenje mora biti izvršeno poveriocu ili licu određenom zakonom, sudskom odlukom, ugovorom između poverioca i dužnika ili od strane samog poverioca. U smislu stava drugog te odredbe Zakona, ispunjenje je punovažno i kada je izvršeno trećem licu, ako ga je poverilac naknadno odobrio ili ako se njime koristio.

U konkretnom slučaju, kupac je svoju ugovornu obavezu ispunio tako što je kupoprodajnu cenu za tužiočev stan isplatio trećem licu, DD, koji je bio poverilac prodavca, ovde tužioca, na osnovu znanja i odobrenja tužioca čiji je dug prema DD, tom isplatom umanjen, pa je takvo ispunjenje bilo u korist tužioca, što znači da je punovažno, shodno gore citiranoj odredbi Zakona.

Navodima revizije tužioca pobija se pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što nije dozvoljeno. Revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, shodno odredbi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju člana 403. stav 2. tog zakona, što ovde nije slučaj.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da je materijalno pravo pogrešno primenjeno jer tužena strana nije ispunila svoju obavezu u skladu sa odredbom člana 122. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Suprotno tome, utvrđeno je da je kupac ispunio svoju ugovornu obavezu isplatom kupoprodajne cene koja je izvršena trećem licu tako što je tužilac za to znao i sa tim se saglasio, imajući u vidu da je na taj način umanjen tužiočev dug prema trećem licu kome je isplata izvršena, što znači da je takvo ispunjenje bilo u tužiočevu korist.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić