U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Đorđe Trifunović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane – Vojno-građevinski centar Beograd, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo Beograd, radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6896/20 od 09.12.2020. godine, u sednici održanoj dana 12.05.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužioca.

PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 6896/20 od 09.12.2020. godine i presuda Višeg suda u Beogradu P 18/20 od 02.07.2020. godine i utvrđuje da je tužilac AA kao nosilac stanarskog prava, uplatom cene otkupa stana u iznosu od 485.000,00 dinara na dan 11.02.1992. godine otkupio od tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane – Vojno-građevinskog centra Beograd stan u Beogradu, ... broj .., ulaz .., stan broj .. u prizemlju, površine 55m², sagrađen na kat. parceli broj ... KO ..., a upisan u list nepokretnosti broj ..., što je tužena dužna da prizna i trpi da se tužilac na osnovu ove presude upiše kao vlasnik naznačenog stana kod nadležne službe Republičkog geodetskog zavoda, bez daljeg odobrenja i saglasnosti tužene.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 516.150,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 18/20 od 02.07.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je kao nosilac stanarskog prava uplatom cene otkupa stana u iznosu od 485.000,00 dinara na dan 11.02.1992. godine otkupio od tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane – Vojno-građevinskog centra Beograd stan u Beogradu, ... broj .., ulaz .., stan broj .. u prizemlju, površine 55m², sagrađen na kat. parceli broj .. KO ..., a upisan u list nepokretnosti broj ..., što je tužena dužna da prizna i trpi da se tužilac na osnovu ove presude upiše kao vlasnik naznačenog stana kod nadležne službe Republičkog geodetskog zavoda, bez daljeg odobrenja i saglasnosti tužene, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 45.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka odluke pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6896/20 od 09.12.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 18/20 od 02.07.2020. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine drugostepenu odluku i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno suđenje ili da presudom usvoji reviziju i preinači drugostepenu presudu tako što će usvojiti tužbeni zahtev u celosti.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je od strane Direkcije za upravljanje i gazdovanje Vojnim stambenim fondom – Odeljenje 2 Beograd, na osnovu rešenja broj .. od 25.02.1980. godine, predat na korišćenje stan u Beogradu u ..., ulaz .., u prizemlju, broj stana .., na teritoriji Opštine ..., površine 55m². Tužilac je ovaj stan koristio sa članovima svog porodičnog domaćinstva – majkom, a potom je tuženoj podneo zahtev za otkup stana broj ... u pogledu kog zahteva je Ministarstvo finansija RS – Resurs za imovinsko-pravne poslove, rešenjem br. ... od 11.02.1992. godine odobrilo da država SRJ – MO – BGD, kao prodavac i tužilac kao kupac zaključe ugovor o kupoprodaji predmetnog stana. Na osnovu poziva tužene putem informacije o uslovima otkupa stanova iz SF JNA, tužilac je izvršio uplatu otkupne cene tog stana u celosti dana 11.02.1992. godine u iznosu od 485.000,00 dinara, ali do zaključenja ugovora o otkupu nije došlo. Zbog toga je tužilac pokrenuo vanparnični postupak radi donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana u predmetu Drugog osnovnog suda u Beogradu R1 311/11, koji je u prekidu do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka, kao i postupka pokrenutog tužbom ovde tužene radi otkaza ugovora o zakupu i iseljenja ovde tužioca.

Prema zaključku prvostepenog suda, tužilac je na osnovu člana 20. Zakona o stambenom obezbeđivanju JNA, koji je bio na snazi u vreme izvršene uplate otkupne cene, imao pravo da otkupi stan na osnovu ugovora koji su zaključuje neposredno pogodbom sa davaocem stana na korišćenje. Međutim, uplata otkupne cene stana ne može biti osnov za sticanje svojine, s obzirom da nosilac stanarskog prava postaje vlasnik kada zaključi punovažan ugovor o otkupu ili pravnosnažnošću rešenja u vanparničnom postupku koje zamenjuje ugovor o otkupu stana. Imajući u vidu obavezno zaključenje pismenog ugovora koji predstavlja osnov sticanja prava svojine, koji se prema odredbi člana 2. stav 4. Zakona o prometu nepokretnosti, koji je bio na snazi u vreme nastanka spornog pravnog odnosa, zaključivao u pisanom obliku, a potpis overavanja suda, nije moguće prihvatiti zaključak o konvalidaciji ugovora zbog čega je tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda i dodatno zaključio da kod otkupa stanova nema primene načela autonomije volje s obzirom na odredbu člana 20. Zakona o stambenom obezbeđenju JNA („Službeni list SFRJ“ broj 84/90), kao i člana 16. stav 1. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“ br. 50/92, sa kasnijim izmenama i dopunama) jer, nezavisno od volje davaoca stana na korišćenje, nosilac stanarskog prava odnosno zakupac stana može postati vlasnik stana iz fonda JNA ne samo isplatom otkupne cene stana već samo na osnovu zaključenog ugovora o otkupu stana. Tačno je da je od nadležnog vojnog organa dato odobrenje za otkup stana i da je tužilac uplatio otkupnu cenu stana. Međutim, neophodno je zaključenje ugovora o otkupu. U slučaju da do toga ne dođe nužno je sprovođenje vanparničnog postupka kojim bi se donelo rešenje koje zamenjuje ugovor o otkupu stana dok uplata otkupne cene stana na osnovu odredbu člana 52. stav 2. Zakona o imovini SRJ („Službeni list SRJ“ broj 41/93, sa kasnijim izmenama i dopunama), prethodi zaključenju ugovora o otkupu jer se otkupna cena prema ovoj odredbi uplaćuje u visini utvrđenoj u ponudi prodavca. Ispunjenje zakonskih uslova za otkup stana vrši vanparnični sud u postupku koji bude sproveo, pa će u slučaju da oceni da su ispunjeni uslovi doneti rešenje koje zamenjuje ugovor o otkupu stana na osnovu kojeg će tuženi postati vlasnik. Pri tome, drugostepeni sud zaključuje da nema značaj činjenica što je vanparnični postupak po predlogu tužioca u prekidu jer se prekinuti postupak nastavlja na osnovu odredbe člana 217. stav 2. Zakona o parničnom postupku, a koji se primenjuje u ovom vanparničnom postupku na osnovu odredbe člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku u vezi člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku. Nalazi da je prvostepeni sud pravilno ocenio da nisu ispunjeni uslovi za sticanje svojine na ovaj način niti pak sticanje svojine održajem.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakav stav nižestepenih sudova je neprihvatljiv. Ovo iz razloga što prema utvrđenim činjenicama proizilazi da je tužilac stekao uslov za otkup stana u skladu sa članom 9. Zakona o stambenom obezbeđenju u JNA („Službeni list SFRJ“ br. 84/90). Dalje, prema članu 16. stav 1. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“ br. 50/92... 104/2016) propisano je da nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini (u daljem tekstu: nosilac prava raspolaganja) dužan je nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava) na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi pod uslovima propisanim ovim zakonom. Tužilac je podneo pismeni zahtev za otkup stana. Ministarstvo finansija RS, Resurs za imovinsko-pravne poslove rešenjem br. ... od 11.02.1992. godine odobrilo je da država SRJ – MO – BGD, kao prodavac i tužilac kao kupac zaključe ugovor o kupoprodaji stana. Na osnovu poziva tužene putem informacija o uslovima otkupa stana iz SF JNA tužilac je izvršio uplatu otkupne cene tog stana u celosti dana 11.02.1992. godine u iznosu od 485.000,00 dinara. Međutim, do zaključenja ugovora o otkupu nije došlo i to ne krivicom tužioca, već krivicom tužene. Zbog toga je tužilac shodno odredbi člana 16. stav 4. Zakona o stanovanju pokrenuo vanparnični postupak radi donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana. Međutim, tužena je pokrenula postupak radi otkaza ugovora o zakupu i iseljenje tužioca pa je, vanparnični sud doneo odluku i prekinuo vanparnični postupak radi donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana dok se ne okonča parnični postupak po ovom predmetu, a koji je pokrenuo tužilac, radi sprečavanja donošenja odluke o njegovom iseljenju. Kako je tužilac izvršio uplatu otkupne cene u skladu sa zakonom, a do zaključenja ugovora nije došlo, pravilno je pokrenuo vanparnični postupak radi donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana (kako je propisano i odredbom člana 16. Zakona o stanovanju). Činjenica da je vanparnični sud prekinuo vanparnični postupak dok se ne okonča postupak po ovom predmetu, ne eliminiše pravo tužioca da u ovom postupku utvrdi da je postao vlasnik predmetnog stana putem otkupa, te da ima pravo da se upiše kao vlasnik navedenog stana kod nadležne službe Republičkog geodetskog zavoda bez daljeg odobrenja i saglasnosti tužene. Funkcionalno donošenje ovakve odluke je u nadležnosti vanparničnog suda, ali to ne znači da se takva odluka ne može doneti i u parničnom postupku. Vraćanje tužioca ponovo na vanparnični postupak, predstavljalo bi poseban vid šikaniranja što bi bilo nedopustivo.

Iz svega iznetog proizilazi da su nižestepeni sudovi na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili materijalno pravo.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima postupka doneta je na osnovu čl. 154, 155. i 165. stav 2. ZPP. Tužiocu su priznati sledeći troškovi i to: na ime stručnog sastava jednog podneska iznos od 22.500,00 dinara, na ime zastupanja od stručnog lica za šest održanih ročišta iznos od po 24.000,00 dinara, za tri neodržana ročišta iznos od po 12.750,00 dinara, na ime takse za tužbu iznos od 73.800,00 dinara, za odluku po tužbi iznos od 73.800,00 dinara, na ime stručnog sastava žalbe iznos od 45.000,00 dinara, na ime takse za žalbu iznos od 73.800,00 dinara, na ime stručnog sastava revizije iznos od 45.000,00 dinara, što ukupno čini iznos od 516.150,00 dinara, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke. Troškovi takse za reviziju i odluku po reviziji nisu traženi pa isti nisu ni dosuđeni, kao ni ostali traženi troškovi, jer po mišljenju suda isti nisu bili nužni i neophodni.

Predsednik veća - sudija
dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić