U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ivana Stanković, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Leskovcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2048/21 od 08.07.2021. godine, u sednici održanoj 16.11.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 2048/21 od 08.07.2021. godine, tako što se ODBIJA, kao neosnovana žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Vranju P 1773/20 od 26.04.2021. godine u usvajajućem delu stava prvog i stavu trećem izreke.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka plati 83.360,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P 1773/20 od 26.04.2021. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode isplati 827.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 26.04.2021. godine do isplate, a odbijen je, kao neosnovan zahtev na ime zakonske zatezne kamate na priznat iznos za period od 18.02.2021. godine do 26.04.2021. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu većeg iznosa nematerijalne štete od dosuđenog iznosa od 827.000,00 dinara do traženog iznosa od 1.655.000,00 dinara ili za iznos od 828.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.02.2021. godine. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka plati 160.890,00 dinara, a na iznos troškova na ime zastupanja u iznosu od 78.750,00 dinara, zakonsku zateznu kamatu počev od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2048/21 od 08.07.2021. godine, preinačena je prvostepena presuda u obavezujućem delu stava prvog izreke i stavu trećem izreke i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete 500.000,00 dinara, a do iznosa od 827.000,00 dinara dosuđenog prvostepenom presudom zahtev odbijen, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka plati 125.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate i obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova drugostepenog postupka plati 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravilnost pobijane drugostepene presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), i utvrdio da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Vranju Kpp 9/16 od 19.07.2016. godine tužiocu, kao osumnjičenom za krivično delo iznude iz člana 214. stav 4. u vezi stava 2. i 1. Krivičnog zakonika određen je pritvor na osnovu člana 211. stav 1. tačka 2. i 3. ZKP, počev od 19.07.2016. godine, koji je produžen rešenjem od 16.08.2016. godine i rešenjem od 15.09.2016. godine. Rešenjem Višeg suda u Vranju Kv 162/16 od 14.10.2016. godine tužiocu je ukinut pritvor, određen rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Vranju Kpp 9/16 od 19.07.2016. godine i određena mera zabrane napuštanja stana, koja je ukinuta rešenjem Višeg suda u Vranju K 70/16 od 15.06.2017. godine. Tužilac je u pritvoru proveo 88 dana, a u stanu 243 dana, zbog izrečene mere zabrane napuštanja stana. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Vranju K 82/17 od 22.05.2018. godine (postala pravnosnažna 28.01.2020. godine), tužilac je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo iznude iz člana 214. stav 4. u vezi stava 2. i 1. Krivičnog zakonika. Tužilac je bio u pritvoru u Okružnom zatvoru u Vranju, gde je bio smešten u ćeliji bez adekvatnih uslova, sa četiri kreveta, ali je uvek bilo jedno ili dva lica više, zbog čega prvih 20 dana do mesec dana nije mogao da spava i gde su bili smešteni narkomani i kriminalci. Sve vreme je bio zabrinut za egzistenciju svoje porodice, supruge i troje maloletne dece koja su ostala bez sredstava za život. Tužilac se obraćao Ministarstvu pravde Republike Srbije sa zahtevom za mirno rešenje spora 02.06.2020. godine, o kome nije odlučeno.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 584. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11) zaključio da tužiocu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete, koju je pretrpeo zbog toga što je bio neosnovano lišen slobode (bio u pritvoru 88 dana i 243 dana u stanu, zbog izrečene mere zabrane napuštanja stana) i obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati 827.000,00 dinara, čiju visinu je odmerio primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je, ocenjujući navode žalbe tužene, prihvatio navode prvostepenog suda u pogledu osnova za naknadu štete, ali je preinačio prvostepenu odluku, tako što je obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplatu iznosa od još 327.000,00 dinara odbio, kao neosnovan, smatrajući da bi dosuđivanjem naknade u većem iznosu bilo protivno cilju kome ona služi i pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, primenom člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Osnovano se navodima revizije ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava prilikom odlučivanja o visini pravične novčane naknade na ime ovog vida nematerijalne štete.

Pravična naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, sastoji se u isplati sume novca kao satisfakcije za pretrpljenu nematerijalnu štetu, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće. Ona ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete i ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom. Ocenom svih štetnih posledica proisteklih iz neosnovanog lišenja slobode tužioca, kao i svih okolnosti konkretnog slučaja koji su od uticaja na odmeravanje visine pravične naknade i to godine starosti tužioca u momentu pritvaranja (tužilac rođen 1990. godine), prirodu i težinu krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, vreme provedeno u pritvoru (88 dana), vreme provedeno u stanu, zbog izrečene mere zabrane napuštanja stana (243 dana), posledice lišenja slobode, porodično stanje, raniji život tužioca, teške uslove boravka u pritvoru, dužinu trajanja duševnih bolova koje je zbog toga trpeo, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je prvostepeni sud procenio da pravična naknada nematerijalne štete iznosi 827.000,00 dinara, primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, sa kojih razloga se osnovano u reviziji navodi da je drugostepeni sud prenisko odmerio naknadu za ovaj vid štete i dosuđeni iznos umanjio za 328.000,00 dinara i sa kojih razloga je preinačena drugostepena presuda i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je na osnovu člana 153. stav 1., 154. stav 2, 165. stav 2. i 163. stav 2. ZPP i tužiocu, koji je uspeo u postupku po reviziji dosuđeni su troškovi na ime sastava revizije od strane advokata u iznosu od 18.000,00 dinara i troškovi na ime takse na reviziju i odluku po reviziji u ukupnom iznosu od 65.360,00 dinara, a sve prema važećoj AT i TT.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić