Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u pravnoj stvari tužilje J.S. iz B., čiji je punomoćnik D.S., advokat iz B., protiv tuženog S.K. iz N.P., čiji je punomoćnik M.S., advokat iz B., radi izdržavanja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž2 357/15 od 15.07.2015. godine, u sednici održanoj 11.05.2016. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž2 357/15 od 15.07.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P2 5762/13 od 08.04.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila supružničko izdržavanje od strane tuženog i to po 100.000,00 dinara, svakog prvog do petog u mesecu za tekući mesec počev od 27.05.2011. godine, pa dok za to postoje zakonski uslovi. Stavom drugim izreke, određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž2 357/15 od 15.07.2015. godine, ukinuta je prvostepena presuda i odbačena tužba tužilje podneta 27.05.2011. godine.

Protiv pravnosnažnog rešenja donesenog u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući ga zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. i člana 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, parnične stranke su bile u vanbračnoj zajednici koja je trajala od 1989. godine do kraja 2001. godine i imaju zajedničkog sina. Tužilja je rođena .... godine, po zanimanju je trgovac i živi u B. u stanu u ulici … broj …, površine 40m2, na kome je suvlasnik sa tuženim i to sa po ½ idealnog dela. Tužilja je suvlasnik sa tuženim i na još dva stana u B. koji se nalaze u ulici … broj … i u ulici … broj …, s time da je na tim stanovima ustanovljen teret doživotnog korišćenja u korist tuženog. Tužilja je tužbu u ovoj pravnoj stvari podnela 27.05.2011. godine i navela je da je nezaposlena, a da tuženi ne doprinosi njenom izdržavanju.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, primenom odredaba člana 163. i 152. stav 2. Porodičnog zakona, jer nije utvrđeno postojanje naročito opravdanih razloga koji bi sprečili tužilju da radi, niti je utvrđena njena privremena ili trajna sprečenost za rad, a sama činjenica da tužilja nije zaposlena ne može biti razlog da joj se dosudi izdržavanje. Međutim, drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu i odbacio tužbu tužilje, primenom odredbe člana 279. stav 5. Porodičnog zakona, s obzirom da je protekao rok od godinu dana od prestanka zajednice života vanbračnih partnera za podnošenje tužbe za izdržavanje, jer je vanbračna zajednica trajala do 2001. odnosno početka 2002. godine, a tužba je podneta 27.05.2011. godine.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom neosnovano ukazuje da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Odredbom člana 279. stav 5. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/2005), propisano je da se tužba za izdržavanje vanbračnog partnera može podneti u roku od godinu dana od dana prestanka zajednice života vanbračnih partnera, odnosno od dana kada je učinjeno poslednje faktičko davanje na ime izdržavanja.

U konkretnom slučaju, vanbračna zajednica između parničnih stranaka je trajala do 2002. godine, zbog čega se rok od godinu dana za podnošenje tužbe radi izdržavanja vanbračnog partnera računa od 2002. godine. Saglasno navedenom, kako je tužba podneta 27.05.2011. godine, odnosno nakon proteka više od devet godina, s toga je protekao rok za podnošenje tužbe u ovoj pravnoj stvari.

Neosnovano se revizijom ukazuje da nije utvrđeno kada je prestala vanbračna zajednica, te da vanbračna zajednica među strankama nikada nije prestala. Naime, nižestepeni sudovi su pravilno utvrdili da je vanbračna zajednica između parničnih stranaka trajala od 1989. godine do 2002. godine, a što je i konstatovano u članu 1. ugovora o regulisanju međusobnih prava i obaveza koji je zaključen između parničnih stranaka, a overen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov br.II 16436/2005 od 27.10.2005. godine. Imajući u vidu navedeno, bez uticaja je navod u reviziji da je tužilja u tužbi navela da je vanbračna zajednica prestala avgusta 2007. godine, a da je saslušana kao parnična stranka navela da je prestala 2008. godine, s obzirom da je svakako protekao rok od godinu dana od dana prestanka zajednice života parničnih stranaka, odnosno od dana kada je učinjeno poslednje faktičko davanje na ime izdržavanja.

Kako se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost pobijanog rešenja, to je Vrhovni kasacioni sud odbio, kao neosnovanu, reviziju tužilje i odlučio kao u izreci, primenom člana 414. stav 1. u vezi člana 420. stav 6. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.