U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić, Zorana Hadžića, Mirjane Andrijašević i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ... – ..., čiji su punomoćnici Sonja Mišković i Vladimir Mišković, advokati iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8844/19 od 18.09.2020. godine, u sednici održanoj 09.11.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8844/19 od 18.09.2020. godine.

PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 8844/19 od 18.09.2020. godine i Presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 15707/18 od 09.09.2019. godine, tako što se ODBIJA, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti plati 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 09.09.2019. godine do isplate i zahtev za naknadu troškova postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj na ime troškova postupka po reviziji plati 33.000,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 15707/18 od 09.09.2019. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti plati 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 09.09.2019. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka plati 107.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 09.09.2019. godine, kao dana presuđenja pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8844/19 od 18.09.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, potvrđeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude u delu kojim je tužena obavezana da tužiocu na ime trošokva postupka plati rešenje o troškovima postupka preinačeno i obavezana tužena da tužiocu na iznos od 107.300,00 dinara plati zakonsku zateznu kamatu od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom u smislu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse i potrebe novog tumačenja prava.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda u ovom slučaju postoji potreba da se odlučuje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse u primeni odredbi Zakona o obligacionim odnosima o zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti prouzrokovanih posttraumatskim stresnim poremećajem, sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, kao pripadnik Vojske Jugoslavije u ... bio angažovan u borbenim dejstvima neposredno pre i u toku NATO bombardovanja, u periodu od 14.03.1999. godine do 06.05.1999. godine. Usled učešća u oružanim akcijama, a naročito prilikom angažovanja na odbrani kasarne i bolnice u ... kod tužioca je došlo do oboljenja postraumatskog stresnog poremećaja i neurovegetativne distonije. Po povratku sa ratišta tužilac je imao izražene psihičke tegobe u vidu napetosti, razdražljivosti, poremećaja spavanja, koji simptomi su trajali do šest meseci, nakon čega je tako ispoljeno akutno stanje bolesti prešlo u hronično, ali kako su se simptomi bolesti pogoršavali, tužilac je bio prinuđen da zatraži pomoć od strane neuropsihijatra koji mu je postavio dijagnozu, odredio terapiju i potom pratio tok bolesti, koja se pogoršavala ispoljavajući se pojačano kroz simptome bolesti. Lečenjem se bolest nije konsolidovala, već je i dalje hronična, a na kontrolnom pregledu obavljenom 27.12.2014. godine tužiocu je saopštena dijagnoza, koja je konačnog oblika. Simptomi bolesti nisu nastali prvi put tokom 2014. godine, već su se javili ranije, ali su postali intezivniji, bolest se pogoršavala i produbila i od 27.12.2014. godine, kada je bolest dobila konačni oblik, došlo je do umanjenja životne aktivnosti od 10%. Umanjenje životne aktivnosti se kod tužioca ogleda u smanjenju sposobnosti da aktivno živi, da se relaksira, u umanjenju nivoa redovnih aktivnosti i sposobnosti da se raduje životu, tužilac se teže prilagođava na uslove života, ne može da zasnuje trajni radni odnos, jer ga poslodavci zbog bolesti često otpuštaju, teško se kontroliše, usled neuklapanja u sredinu postaje impulsivan, zbog izražene otuđenosti uz izraženi pesimizam kod tužioca je prisutna želja da bude sam i neaktivan, izbegava kontakt sa ljudima, izbegava i gledanje filmova i svega drugog što ga podseća na rat, za svaku radnu ili rekreativnu aktivnost potreban mu je veći napor, s obzirom da je bolest dovela do slabljenja njegove volje.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili zahtev tužioca, s obzirom da su zaključili da potraživanje naknade predmetne nematerijalne štete nije zastarelo, polazeći od toga da je bolest kod tužioca dobila konačan oblik 27.12.2014. godine, od kada je počeo teći rok zastarelosti, a da je tužba podneta 06.02.2015. godine, primenom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, propisana su dva roka zastarelosti potrživanja naknade štete. Rok od tri godine od kad je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1.) i rok od pet godina od kada je šteta nastala (stav 2.). Rok od tri godine propisan stavom 1. navedenog člana teče i ističe u okviru roka od pet godina, jer je stavom 2. ovog člana propisano da potraživanje naknade štete u svakom slučaju zastareva protekom tog roka. Kada je reč o nematerijalnoj šteti, rok zastarelosti od pet godina ne počinje da teče od dana štetnog događaja, već od dana nastanka štete, od onog dana kada su pojedini vidovi nematerijalne štete dobili oblik konačnog stanja.

Posttraumatski stresni poremećaj predstavlja hroničnu bolest, čiji se simptomi lečenjem ne mogu otkloniti. Bolest ima svoje akutno stanje, koje se javlja do šest meseci od prestanka traumatskih iskustava, a ukoliko u tom periodu simptomi ne nestanu, bolest prelazi u hroničnu fazu i lečenje traje do kraja života. Stoga se početak toka zastarelosti kod ovog vida štete vezuje za trenutak kada je bolest iz akutne faze prešla u hroničnu fazu, jer tada bolest dobija svoj konačni oblik.

Zahtev za naknadu štete tužilac zasniva na uzročno posledičnoj vezi između stresnih događaja kojima je bio izložen učestvovanjem na ratištu 1999. godine i nastalih posledica koje se manifestuju kao posttraumatski stresni poremećaj, usled koga je kod tužioca umanjena životna aktivnost za 10%. Oboljenje kod tužioca je posledica stresnih događaja kojima je tužilac bio izložen učestvovanjem na ratištu 1999. godine. Tužilac je bio na ratištu do 06.05.1999. godine i imao akutne simptome bolesti u trajanju od šest meseci po povratku sa ratišta, a potom je bolest prešla u hroničan oblik krajem 1999. godine. Kako su simptomi bolesti kod tužioca hroničan oblik dobili šest meseci po povratku tužioca sa ratišta, to se osnovano revizijom tužene ukazuje da je od tada počeo da teče objektivni rok zastarelosti od pet godina propisan članom 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, koji se računa od dana nastanka štete, i kako je tužba podneta 06.02.2015. godine, to sledi da je ista podneta po proteku roka zastarelosti, zbog čega su nižestepene presude preinačene i odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca, sa kojih razloga je odlučeno kao Odluka o troškovima postupka sadržana u stavu trećem izreke doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i 154. ZPP, budući da je tužena uspela u ovom sporu i da joj stoga pripada pravo na naknadu troškova za sastav revizije u iznosu od 33.000,00 dinara, u skladu sa AT, a prema opredeljenom zahtevu.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić