Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužioca je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11, ... 18/2020, u daljem tekstu ZPP), pa nije bilo mesta oceni izuzetne dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. istog Zakona.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pre početka ratnh dejstava živeo sa svojom porodicom u selu ... kod Osijeka. Bio je pripradnik teritorijalne odbrane ... do novembra 1991. godine, a od tada je bio pripadnik rezervnog sastava policije u stanici ... . Dana 20.01.1992. godine sa još četiri pripadnika policije, vozilom je obilazio teren, kada ih je presrela grupa naoružanih ljudi (koji na svojim uniformama nisu imali nikakve oznake), izveli su ih iz vozila, odveli u kukuruzište, gde su ubili četvoricu njegovih kolega, a tužioca ranili u nogu. Jedan od napadača mu je zabio nož u vrat, ali mu nije pokidao ni jedan vitalni organ, već mu je nož oštetio samo gornje slojeve kože. Kada su se napadači udaljili tužilac je ustao i uspeo da dođe do vozila i da se odveze do obližnjeg sela gde je bila poljska bolnica gde mu je ukazana prva pomoć, nakon čega je prebačen u vukovarsku bolnicu i tu lečen, a potom je lečen tri meseca u Novom Sadu, odakle je prebačen dalje u bolnicu u Somboru. Zbog ranjavanja jedna noga mu je kraća 5 cm. Tužilac se lečio i kod neuropsihijatra, koristio lekove za smirenje, a pije ih i sada. Tužilac je patio od depresije, a u periodu od 05.12.2018. godine do 05.03.2019. godine lečio se na odeljenju psihijatrije u Somboru, gde su mu uspostavljene dijagnoze F43.1 (posttraumatski stresni poremećaj) i F62.00 (trajna promena ličnosti nakon katastrofičnog iskustva). Simptomi PTSP počinju da se javljaju tri meseca nakon stresnog događaja, kao i nakon više godina, a to su napetost, neraspoloženje, bezvoljnost, niska tolerancija na frustracije, anksioznost, ponovo proživljavanje traume kroz snove ili misli, povišena razdražljivost, emotivna uzbuđenost, flešbekovi i dr. Definitivan stav da se psihičko stanje tužioca može smatrati kao trajno izneo je psihijatar na kontroli 23.12.2018. godine koji datum se smatra krajem lečenja. Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P 5256/2004 od 07.06.2005. godine, obavezana je tužena da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu, na ime umanjenja životne sposobnosti iznos od 738.000,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 360.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 315.000,00 dinara, na ime naruženosti iznos od 315.000,00 dinara, pri čemu je reč o naknadi nematerijalne štete po navedenom osnovu, zbog zaostalih posledica zadobijenih fizičkih povreda tužioca u vreme ratnih dejstava 1991. – 1992. godine.

Na tako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima, nakon ocene da potraživanje tužioca nije zastarelo u smislu člana 376. ZOO, usvojio tužbeni zahtev tužioca. Tužena je u smislu člana 173. i 174. ZOO po pravilima o objektivnoj odgovornosti, u obavezi da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu koju je tužilac u vreme ratnih dejstava kao pripadnik teritorijalne odbrane, a onda rezervnog sastava policije pretrpeo, u visini koju je primenom člana 200. istog Zakona odmerio kao pravičnu novčanu naknadu, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, stresne, odnosno traumatične događaje koje je tužilac pretrpeo i stepen umanjenja živitne aktivnosti kao posledicu razvoja psihičkih poremećaja trajnog karaktera.

Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, ocenjujući da je osnovan prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja.

Odredbom člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja.

Šteta prouzrokovana pripadnicima JNA, teritorijalne odbrane i dobrovoljcima uključenim u JNA ili teritorijalnu odbranu u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših Republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine OUN od 22.05.1992. godine, prouzrokovana je krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije, pa njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina, propisanom za zastarelost krivičnog gonjenja za to delo.

Imajući u vidu da je tužilac u oružanim sukobima na teritoriji Republike Hrvatske ranjen dana 20.01.1992. godine, a da se povlačenje jedinica JNA i priznanje Republike Hrvatske od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija dogodilo u maju 1992. godine, to je pravilna ocena drugostepenog suda da je primenom člana 377. stav 1. ZOO potraživanje tužioca zastarelo, jer je tužilac tužbu sudu radi naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, kao posledice preživljenog na ratištu podneo 10.07.2019. godine, nakon isteka privilegovanog roka zastarelosti potraživanja.

Neosnovani su navodi revizije da rok zastarelosti potraživanja počinje da teče od 23.12.2018. godine, koji datum se smatra krajem lečenja, jer je PTSP poprimilo konačan oblik, te da je tada postalo izvesno da je oboljenje definitivno i neizlečivo i da se posledice bolesti daljim lečenjem ne mogu otkloniti.

Na zastarelost potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom nije od uticaja momenat saznanja za konačni obim štete, jer je reč o roku zastarelosti čijim protekom oštećeni apsolutno gubi pravo na potraživanje naknade štete. Kako nematerijalna šteta nije element bića krivičnog dela oružane pobune, početak toka roka zastarelosti krivičnog gonjenja se vezuje za vreme izvršenja krivičnog dela, a ne za trenutak kada je tužilac trpeo duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, kao kasnije nastupele posledice izvršenog krivičnog dela, koja ne utiče na zastoj i prekid zastarevanja krivičnog gonjenja.

Sa iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić