Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 6315/2021
25.01.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Ivane Rađenović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik dr Zdravko Petrović, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., koga zastupa punomoćnik Neđo Jovanović, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj pritiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1601/21 od 06.07.2021. godine, u sednici održanoj 25.01.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1601/21 od 06.07.2021. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P 6/21 od 21.05.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu isplati iznos od 104.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu NBS na dan isplate, sa kamatom u visini referentne kamatne stope koju propisuje Evropska centralna banka na godišnjem nivou na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8% poena, počev od 01.01.2017. godine do isplate. Stavom drugim izreke, tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 186.000,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1601/21 od 06.07.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je tokom 2015. godine, u više navrata dao zajam VV iz ... (sinu tuženog) u ukupnom iznosu od 104.000 evra. Zajam je dat za potrebe zajmoprimca, uz obećanje da će novac brzo vratiti i o zajmu nije sačinjena pisana isprava (ugovor o zajmu, priznanica ili slično). Kako zajmoprimac nije vratio novac, tužilac se obratio njegovom ocu, ovde tuženom, koji je nakon provere tužiočevih navoda obećao da će učiniti sve da mu se dug vrati. Tužilac i tuženi su kod advokata sačinili međusobni ugovor o zajmu od 28.03.2016. godine u kome je tuženi označen, kao zajmoprimac novčanog iznosa od 104.000 evra i ugovorena je dinamika vraćanja, ali tom prilikom nije bilo nikakve isplate niti predaje novca. Pored toga, tužilac je predlagao i primoravao tuženog da kao obezbeđenje zajma zasnuje hipoteku na nepokretnosti koje su u njegovom vlasništvu i u vlasništvu njegove supruge, a tuženi je zbog pretnji po život, naročito njegovom drugom sinu GG podneo krivičnu prijavu, protiv lica koja su te pretnje po nalogu i za račun tužioca izricala. Pozajmljeni novac u iznosu od 104.000 evra nije vraćen tužiocu.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev kao neosnovan, nalazeći da tuženi nije u obavezi da tužiocu vrati predmetni novčani iznos po osnovu zajma, jer međusobni ugovor o zajmu zaključen između parničnih stranaka nije ni nastao, budući da tuženom nije predat novac na zajam, već je zajam prethodno dat njegovom sinu VV. Takođe ne postoje ni uslovi za konverziju međusobnog ugovora o zajmu u smislu članova 106. i 451. Zakona o obligacionim odnosima u ugovor o pristupanju dugu, jer isti ni po svojoj sadržini, niti po volji ugovarača, imajući u vidu pretnje upućene tuženom (postojanje mane volje), ne predstavlja ugovor o pristupanju dugu, niti su postojali objektivni razlozi da se umesto ugovora o pristupanju dugu zaključi ugovor o zajmu.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.
Prema odredbi člana 557. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), ugovorom o zajmu, obavezuje se zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. Dakle, osnovna obaveza zajmodavca jeste predaja novca zajmoprimcu. Međutim, kada je u pitanju međusobni ugovor o zajmu koji je zaključen između parničnih stranaka do predaje novca nije došlo, jer je tužilac zapravo prethodno dao zajam sinu tuženog, pa je u kontekstu navedenog, predmetni ugovor na kom tužilac zasniva svoje potraživanje prividni ugovor koji ne proizvodi pravno dejstvo. Po članu 66. stav 1. i 2. ZOO, prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama, ali ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost.
Po članu 106. ZOO, kada ništav ugovor ispunjava uslove punovažnosti nekog drugog ugovora, onda će među ugovaračima važiti taj drugi ugovor ako bi to bilo u saglasnosti sa ciljem koji su ugovarači imali u vidu kada su ugovor zaključili i ako se može uzeti da bi oni zaključili taj ugovor da su znali za ništvost svog ugovora, dok po članu 451. ugovorom između poverioca i trećeg, kojim se ovaj obavezuje poveriocu da će ispuniti njegovo potraživanje od dužnika, treći stupa u obavezu pored dužnika. U konkretnom slučaju, po pravilnom stanovištu nižestepenih sudova uslovi za konverziju međusobnog ugovora o zajmu u ugovor o pristupanju dugu nisu ispunjeni. Opšti uslovi za primenu instituta konverzije su da je preduzeti pravni posao ništav, da su ugovarači savesni, odnosno da ne znaju za uzrok nepunovažnosti preduzetog pravnog posla i da je sama konverzija u saglasnosti sa ciljem koji su ugovarači imali u vidu kada su ugovor zaključili, odnosno da bi zaključili taj drugi ugovor da su znali za ništavost svog ugovora. U konkretnom slučaju, prema utvrđenom činjeničnom stanju, na strani tuženog nije postojala slobodno izražena volja da pristupi dugu svog sina prema tužiocu po osnovu zajma, pa nema konverzije koja se dešava samo kada na mesto ništavog posla stupa punovažan pravni posao koji vodi u osnovi istom cilju. U parnici povodom zahteva za ispunjenje ugovora može se isticati prigovor rušljivosti ugovora zbog mana volje, a što je ovde slučaj. Zato su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu tumačenja međusobnog ugovora zaključenog između parničnih stranaka i uslova za njegovu konverziju, ukazivanjem da je isti trebalo tumačiti kao «operacionalizaciju» već zaključenog ugovora o pristupanju dugu, ocenjeni kao neosnovani.
Revizijom tužioca u preostalom delu, osporava se ocena izvedenih dokaza, čime se zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje što po članu 407. stav 2. ZPP ne može biti revizijski razlog, niti se u revizijskom postupku raspravljaju činjenična pitanja.
Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Zvezdana Lutovac, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić