Viši sud u Šapcu je, presudom Gžrr1 206/21 od 29.06.2021. godine, stavom 1. izreke, odbio kao neosnovane žalbe tužioca i zakonskog zastupnika tužene i potvrdio presudu Osnovnog suda u Loznici Prr1 282/20 od 26.04.2021. godine. Stavom 2. izreke, odbijeni su, kao neosnovani, zahtevi tužioca i zakonskog zastupnika tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, radi potrebe ujednačavanja sudske prakse i obezbeđenja ravnopravnosti građana. Troškove revizijskog postupka je tražila i opredelila.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom ako je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse u pogledu načina obračuna zakonske zatezne kamate pri sprovođenju izvršenja na osnovu izvršne isprave donete primenom neustavnog propisa, na osnovu pravnog shvatanja utvrđenog na Sednici građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.04.2013. godine.

Iz tog razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužene delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Valjevu R4 St br. 1232/19 od 10.01.2020. godine, usvojen je prigovor predlagača (tužioca), i utvrđeno da je u postupku stečaja nad HK „Viskoza“ A.D. „Lozofan“ d.o.o. iz Loznice, koji se vodi pred Privrednim sudom u Valjevu pod brojem St 48/2010, povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom roku pa je stečajnom sudiji naloženo da u roku od 4 meseca od dana prijema tog rešenja preduzme sve mere i radnje koje su potrebne radi unovčenja imovine stečajnog dužnika i da o preuzetim merama obavesti predsednika suda u roku od 30 dana. Stečajni postupak pokrenut je 19.06.2009. godine, a 02.10.2009. godine donet je Zaključak o listi utvrđenih i osporenih potraživanja, pa je deo imovine stečajnog dužnika prodat 22.01.2013. godine. Zaključkom od 02.10.2009. godine utvrđeno je potraživanje tužioca, kao stečajnog poverioca koje je razvrstano u četvrtni isplatni red, a sadrži i to: glavni dug od 16.329,00 dinara; kamatu od 10.452,00 dinara obračunatu konformnom metodom. Kamata obračunata prostom metodom po odluci Ustavnog suda RS br. I Uz 82/2009 od 12.07.2012. godine iznosi 8.145,45 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi tuženu obavezali da tužiocu naknade imovinsku štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Valjevu St 48/2010, pošto je tužiocu utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim kapitalom pa Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka (Zaključak usvojen na Sednici građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.11.2018. godine).

Navodi revizije tužene kojima ukazuje da stečajni postupak nije okončan i da će tužilac svoje novčano potraživanje namiriti u tom postupku, nisu od uticaja na odlučivanje. Utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku, tužilac je stekao pravo da od tužene zahteva naknadu imovinske štete u visini nenaplaćenog potraživanja u stečajnom postupku, bez obzira na to što stečajni postupak nije okončan. Isplatom naknade štete, tužena stupa u stečajni postupak na mesto tužioca i ona, u tom postupku može naplatiti svoje potraživanje u visini isplaćene naknade imovinske štete.

Iz tog razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu trećem izreke, doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano tužena u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava pri odlučivanju o iznosu štete koju je ona dužna da naknadi tužiocu.

Odlukom Ustavnog suda Uz 82/2009 od 12.07.2012. godine („Službeni glasnik RS“, br. 73 od 27.07.2012. godine), utvrđeno je da odredba člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ“, br. 9/01), u delu koji glasi: „primenom konformne metode“ nije u saglasnosti sa Ustavom. Nakon objavljivanja ove odluke, u stečajnom postupku je, primenom proporcionalne metode (prost interesni račun), obračunata zakonska zatezna kamata na iznos glavnog duga tužioca, kao stečajnog poverioca u iznosu od 8.145,45 dinara.

Nižestepeni sudovi su tužiocu priznali naknadu imovinske štete u iznosu utvrđenom Zaključkom Stečajnog suda od 02.10.2009. godine, od 26.781,00 dinara kojim je obuhvaćena i kamata obračunata konformnom metodom, jer su zaključili da se gore navedena odluka Ustavnog suda ne može da primeni na priznato potraživanje tužioca, pošto je Zaključak Privrednog suda donet pre donošenja odluke Ustavnog suda, a u konkretnom slučaju protekao je i rok propisan članom 61. Zakona o Ustavnom sudu (6 meseci da dana objavljivanja odluke u „Službenom glasniku“), za izmenu konačnog i pravnosnažnog pojedinačnog akta donetog na osnovu neustavnog propisa.

Odredbom člana 60. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/2007... 103/15), propisano je da se izvršenje pravnosnažnih i pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto, obustaviće se.

Ustavni sud nije odredio način otklanjanja posledica nastalih primenom neustavne odredbe o načinu obračuna zatezne kamate primenom konformne metode. Međutim, takav način obračuna predstavlja obračun kamate na kamatu, što je suprotno načelu zabrane anatocizma sadržanom u članu 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer se tako zakonska zatezna kamata, od pretpostavljene štete, transformiše u novčanu kaznu čija visina znatno premašuje pretrpljenu stvarnu štetu, što nije dozvoljeno. Odredbe o zateznoj kamati su imperativne prirode, što znači da se kod prinudne naplate po službenoj dužnosti primenjuje kamatna stopa propisana Zakonom za ceo period u kom se kamata obračunava. Ako je glavnici pripisana zatezna kamata obračunata po metodi koja je proglašena neustavnom, nužno je, po službnoj dužnosti, izvršiti razgraničenje i ponovo obračunati kamatu, primenom metode prostog interesnog računa.

U konkretnom slučaju to je i učinjeno u postupku stečaja, tako što se stečajni upravnik izjasnio da kamata obračunata prostom metodom po odluci Ustavnog suda RS br. I Uz 82/2009 od 12.07.2012. godine iznosi 8.145,45 dinara. Dakle, imovinska šteta koju je tužena dužna da tužiocu naknadi obuhvata glavni dug od 16.329,00 dinara i kamatu od 8.145,45 dinara, što je ukupan iznos od 24.475,45 dinara. Preko tog iznosa, a za iznos od još 2.306,55 dinara, tužbeni zahtev tužioca je neosnovan.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluku o zahtevu tužene za naknadu troškova revizijskog postupka, sadržanu u stavu četvrtom izreke, Vrhovni kasacioni sud je doneo primenom odredbe člana 165. stav 1. i 2. u vezi člana 153. stav. 2. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu delimičan uspeh tužene u postupku po reviziji.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić