U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Đorđe Bendić, advokat iz ..., protiv tuženih BB, VV i GG, svih iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Dušan Miletić, advokat iz ... i maloletnog DD, čiji je zakonski zastupnik majka ĐĐ iz ..., a punomoćnik za prijem pismena Malina Đokić, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tuženih BB, VV i GG, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8773/19 od 14.01.2021. godine, u sednici održanoj 16.11.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženih BB, VV i GG, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8773/19 od 14.01.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 307/18 od 15.05.2019. godine, stavom prvim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu na ime povraćaja duga po osnovu zajma, solidarno isplate 65.000 evra sa domicilnom kamatom od 15.04.2007. godine, kao dana dospelosti do 25.12.2012. godine, a od 26.12.2012. godine do isplate sa zateznom kamatom po stopama koju utvrđuje Centralna Evropska banka na glavne operacije za refinansiranje uvećana za 8% poena, sve u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu NBS važećem na dan isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca u delu u kojem je tražio da mu tuženi solidarno na iznos od 65.000 evra plate domicilnu kamatu za period od 15.01.2007. godine do 14.04.2007. godine. Stavom trećim izrekom, obavezani su tuženi da tužiocu na ime troškova postupka solidarno plate 484.800,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8773/19 od 14.01.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijene su, kao neosnovane žalbe tuženih BB, VV i GG i u odnosu na njih potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o glavnom dugu i u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, tako što su obavezane tužene BB, VV i GG da plate tužiocu kamatu na dosuđeni iznos glavnog duga od 65.000 evra po stopi koju utvrđuje Centralna Evropska banka počev od 16.04.2007. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do isplate po stopi utvrđenoj na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje, uvećane za 8% poena, sve u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu NBS na dan isplate, dok je zahtev za isplatu domicilne kamate od 15.04.2007. godnie do 25.12.2012. godine odbijen, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužene BB, VV i GG su blagovremeno izjavile reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1.ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena BB je supruga, a tuženi VV, GG i maloletni DD deca EE, koji je preminuo 2009. godine. Tuženi su pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Priboju O.br. 274/17 od 07.12.2017. godine, oglašeni za naslednike na zaostavštini pokojnog EE, svako sa po ¼ dela, koju čine pravo svojine 60% poslovnog prostora broj ... (površine 61,60 m2 u ... u ...), dva stana reg.br. 1278 i 1286 (oba površine od 68 m2) u ... u ..., stana broj ..., površine 179,34 m2 u ..., u stambeno-poslovnom kompleksu „...“, objekat 37 i putničkim motornim vozilima marke „...“, godište 1998., „...“, godište 2000., „...“, godište 2004. i „...“, godište 1993.

Tužilac je 15.01.2007. godine, na osnovu pisanog ugovora pozajmio EE 65.000 evra uz mesečnu kamatu od 2,5% i rokom vraćanja od 3 meseca, odnosno do 15.04.2007. godine. Primopredaji novca su prisustvovali, pored ugovornih strana tužiočev kum, ŽŽ i brat od tetke EE, ZZ, koji je prebrojao novac. Kako je u toku postupka bila sporna autentičnost potpisa zajmoprimca na ugovoru od 15.01.2007. godine, izveden je dokaz veštačenjem posredstvom sudskog veštaka za oblast grafoskopije, iz čijeg nalaza i mišljenja proizlazi da zbog parafne forme spornog potpisa i nedovoljnog materijala za upoređivanje, nije bilo moguće da se da sasvim određen pozitivni identifikacioni zaključak da je sporni potpis napisan od strane EE, ali je ipak uzeo za verovatno (75% - 90%) da je sporni potpis na ugovoru o zajmu autentičan potpis zajmoprimca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno odlučili kada su obavezali tužene da tužiocu isplate traženi novčani iznos sa kamatom, sve u dinarskoj protivvrednosti, pravilnom primenom materijalnog prava, člana 222. 224. Zakona o nasleđivanju i člana 12, 17, 262. stav 1. i 557. Zakona o obligacionim odnosima.

 Članom 557. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati, posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. U smislu odredbe člana 562. stav 1. istog Zakona, zajmoprimac je dužan vratiti, u ugovorenom roku, istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta. Dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj Saveznim zakonom, shodno članu 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Kod utvrđenog da je tužilac sa EE zaključio pisani ugovor o zajmu 15.01.2007. godine i da mu je isti dan predao 65.000 evra, pa kako EE navedeni iznos novca nije vratio tužiocu i kako je preminuo 2009. godine, a tuženi oglašeni za njegove naslednike na imovini koja dostiže vrednost tužiočevog potraživanja, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužilac, kao poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od tuženih, kao zakonskih naslednika dužnika zahteva ispunjenje obaveze shodno članu 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tuženi u reviziji daju svoju ocenu izvedenih dokaza, što je bez uticaja na odlučivanje, pošto o tome koje će činjenice da uzme kao dokazane, odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižiljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, a na osnovu rezultata celokupnog postupka, shodno članu 8. ZPP. S tim u vezi, a saglasno članu 407. stav 2. ZPP revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Izuzetak je propisan samo za slučaj kada se primenjuje član 403. stav 2.ZPP, što ovde nije slučaj.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić