Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je ugovorom o kupoprodaji Ov. .../... od 20.07.2011. godine od tuženog VV i GG - suvlasnika sa po ½ idealna dela nepokretnosti upisanih u zk. ul. ... KO ... i privremeni list nepokretnosti ..., odnosno zapisnik o izlaganju br. ...-.../... od 14.03.2011. godine kupio parcelu .../... površine 9 ari 26m2 i vikend kuću površine u osnovi 121m2 na označenoj parceli u ..., ulica ... broj ... . Ugovorom je predviđeno da će tužilac svojinu i državinu na predmetnoj nepokretnosti steći nakon isplate prodajne cene u celosti, kada stiče i pravo da izvrši upis svog prava svojine u javnu knjigu. Aneksom kupoprodajnog ugovora, overenim kod suda 24.01.2012. godine pod Ov. .../..., predmet prodaje identifikovan je kao porodična stambena zgrada kućni broj ... u ulici ... u ... u osnovi površine 148m2 i dve pomoćne zgrade građevinske površine od 29m2 i 12m2, sagrađene na parceli .../... KO ... - zemljište pod zgradama i zemljište uz zgrade, i parcela .../... - vinograd prve klase ukupne površine 9 ari 26m2, sve upisano u list nepokretnosti ... označene katastarske opštine. Ovim aneksom izmenjena je visina prodajne cene i konstatovano da je tužilac do tada isplatio deo u ukupnom iznosu od 122.700 evra i da će ostatak cene u iznosu od 12.485 evra biti isplaćen iz tužiočevih sredstava do 31.03.2012. godine, a ostatak u iznosu od 40.900 evra iz sredstava kredita. Tužilac je cenu u celosti isplatio 05.07.2012. godine, kada je i stupio u posed kupljene nepokretnosti. Na predlog tužene BB doneto je 11.04.2012. godine rešenje o izvršenju I 1707/2012 kojim je određeno izvršenje prodajom suvlasničkog udela izvršnog dužnika - tuženog VV na nepokretnostima upisanim u list nepokretnosti ... KO ..., radi namirenja novčanog potraživanja izvršnog poverioca. Navedeno rešenje izvršni sud je dostavio Republičkom geodetskom zavodu - Službi za katastar nepokretnosti 11.04.2012. godine, a njegova zabeležba u katastru nepokretnosti izvršena je po rešenju zavoda od 16.10.2012. godine. Izvršni sud je rešenjem I 1707/2012 od 13.01.2014. godine uputio treće lice (tužioca) na parnicu protiv izvršnog poverioca radi proglašenja da je određeno rešenje nedopušteno. Tužilac je 05.02.2015. godine podneo zahtev za upis prava svojine na predmetnoj nepokretnosti.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju usvojio tužbeni zahtev u odnosu na tuženu BB, izvršnog poverioca. Po nalaženju tog suda, tužilac ima pravo svojine na nepokretnosti koja je predmet izvršenja, stečeno punovažnim ugovorom o kupoprodaji izvršenim u celosti pre zabeležbe rešenja o izvršenju u katastru nepokretnosti, koje sprečava izvršenje.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev odbio i u odnosu na tuženu BB. Žalbene navode tužene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, zasnovane na stavu žalioca da se pravo svojine na nepokretnosti na osnovu pravnog posla stiče tek upisom u javne knjige (član 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa) i da ona ima pravo da namiri svoje potraživanje iz prodajne cene predmetne nepokretnosti i u slučaju kada treće lice stekne svojinu na nepokretnosti nakon zabeležbe rešenja o izvršenju (član 107. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju), drugostepeni sud ceni kao prihvatljive, ali smatra da nisu od presudnog značaja za osnovanost tužbenog zahteva. Po stanovištu tog suda, tužbom za nedopustivost izvršenja ne štiti se samo pravo svojine trećeg lica koje je upisano u javne knjige, već i druga imovinska prava tog lica koja nisu upisana u javne knjige a jača su od prava izvršnog poverioca da svoje novčano potraživanje naplati prodajom nepokretnosti koja je u javnim knjigama upisana kao svojina izvršnog dužnika.

Sledstveno tome, po shvatanju drugostepenog suda, za ocenu da li treće lice ima pravo koje sprečava izvršenje na određenoj nepokretnosti, odnosno da li ima jače pravo u odnosu na pravo izvršnog poverioca na naplatu novčanog potraživanja, bitno je da li je u periodu od donošenja rešenja o izvršenju do njegove zabeležbe predmetna nepokretnost bila stvarno, a ne samo formalno, u svojini i državini izvršnog dužnika ili je već tada prešla u imovinu trećeg lica. Procena jačeg prava vrši se na osnovu načela savesnosti i poštenja u zasnivanju prava i obaveza, odnosno načela zabrane zloupotrebe prava, tako da formalni upis prava svojine izvršnog dužnika, u periodu od donošenja rešenja o izvršenju do njegove zabeležbe u javnu knjigu, može koristiti izvršnom poveriocu kao osnov njegovog prava na namirenje samo ako je savestan - ako ne zna ili ne može znati da formalni upis ne odgovara stvarnom stanju i da na istoj nepokretnosti postoji imovinsko pravo trećeg lica koje je savesno stečeno.

U konkretnom slučaju, sticanje prava svojine tužioca na predmetnoj nepokretnosti odloženo je do dana isplate cene u celosti. U to vreme tužilac nije bio savestan jer je 11.04.2012. godine - dostavljanjem rešenja o izvršenju organu koji vodi katastar nepokretnosti radi njegove zabeležbe mogao znati da je tužena BB stekla pravo namirenja na spornoj nepokretnosti, s`obzirom da iz člana 125. stav 2. Zakona o državnom premeru i katastru nepokretnosti proizilazi zakonska pretpostavka da je upis dana, časa i minuta prijema zahteva za zabeležbu morao biti izvršen odmah nakon prijema rešenja o izvršenju. Zato, po nalaženju drugostepenog suda, počev od momenta zabeležbe prijema zahteva za upis rešenja o izvršenju, što je morao biti 11.04.2012. godnie ili najkasnije sledeći dan, svakom licu zainteresovanom za tu nepokretnost, pa i tužiocu, moglo je biti poznato da je doneto rešenje o izvršenju tako da je bez ikakvog značaja za tužiočevu savesnost činjenica da je rešenje o zabeležbi rešenja o izvršenju doneto 16.10.2012. godine.

Po stanovištu revizijskog suda, osnovano se tužiočevom revizijom ukazuje na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje (član 407. stav 2. ZPP) bitno za pravilnu primenu materijalnog prava i izloženo pravno stanovište drugostepenog suda da je nesavesni sticalac sporne nepokretnosti.

Odredbom člana 50. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 37/11), koji se primenjuje u ovom slučaju, propisano je da lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje može sve do okončanja izvršnog postupka da sudiji izjavi prigovor kojim traži da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim. Prema stavu četvrtom tog člana, sudija može u toku celog postupka treće lice, čije pravo oceni verovatnim, a koje je izvršni poverilac osporio ili se o njemu nije izjasni, rešenjem uputiti da u roku od 15 dana od njegovog dostavljanja pokrene parnični postupak protiv izvršnog poverioca radi proglašenja da je izvršenje na tom predmetu nedopušteno. Pravilo o tužbi radi nedopustivosti izvršenja iz navedene odredbe štiti ne samo imaoca prava svojine, već i tzv. vanknjižnog vlasnika koji ima punovažan osnov (ugovor) za sticanje prava svojine i koji se nalazi u državini nepokretnosti.

Tužilac ima punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine na nepokretnosti koje su predmet izvršenja - ugovor o kupoprodaji od 20.07.2011. godine sa aneksom od 24.01.2012. godine, zaključenim pre donošenja rešenja o izvršenju kojim je određeno izvršenje javnom prodajom predmetnih nepokretnosti. Po osnovu navedenih pravnih poslova tužilac je pravo svojine i državine stekao po isplati cene u celosti - 05.07.2012. godine, nakon donošenja rešenja o izvršenju a pre njegove zabeležbe u katastar nepokretnosti. Prema odredbi člana 107. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, upisom u javnu knjigu izvršni poverilac stiče pravo da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti i u slučaju da treće lice kasnije stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine.

Pravno stanovište drugostepenog suda o tužiocu kao nesavesnom sticaocu, čije je pravo slabije u odnosu na pravo tužene BB na naplatu novčanog potraživanja prodajom sporne nepokretnosti, zasnovano je na činjenici da je rešenje o izvršenju dostavljeno organu koji vodi katastar nepokretnosti 11.04.2012. godine i odredbi člana 125. stav 2. Zakona o državnom premeru i katastru nepokretnosti kojom je propisano da taj organ upisuje godinu, mesec, dan, čas i minut prijema zahteva za upis, i istovremeno na nepokretnosti na koju se odnosi zahtev upisuje zabeležbu vremena prijema i broj zahteva. Međutim, ta činjenica nije pouzdano utvrđena uvidom u spis I 1707/2012 (dokaz predložen u odgovoru na tužbu koju prvostepeni sud nije izveo), niti je tužena dostavila izvod iz lista nepokretnosti broj ... KO ... sa svim upisima (zabeležbama) izvršenim u skladu sa članovima 81. i 82. Zakona o državnom premeru i katastru u vezi sa članom 125. istog zakona. Zato je činjenični zaključak drugostepenog suda da je zabeležba prijema rešenja o izvršenju izvršena 11.04.2012. godine (istog dana kada je to rešenje doneto) ili najkasnije sutradan, za sada samo na nivou pretpostavke.

Iz navedenih razloga, drugostepena presuda je morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će oceniti navode žalbe kojim tužena BB osporava i utvrđeno činjenično stanje, između ostalog i tvrdnjom da je 11.04.2012. godine izvršena zabeležba prijema zahteva za upis rešenja o izvršenju, koju taj sud prihvata iako ona nije pouzdano utvrđena u postupku koji je prethodio donošenju prvostepene presude.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić