Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilji je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku St 572/2010 pred Privrednim sudom u Požarevcu, gde je imala svojstvo stečajnog poverioca u postupku protiv stečajnog dužnika Preduzeća u društvenoj svojini Fabrike šećera sa potpunom odgovornošću, Požarevac – u stečaju. Rešenjem Privrednog suda u Požarevcu St 572/2010 od 13.02.2013. godine tužilja je stupila na mesto stečajnog poverioca BB. U stečajnom postupku priznato joj je potraživanje u ukupnom iznosu od 162.559.132,26 dinara, isplaćeno joj je 18,52%, odnosno iznos od 30.112.689,33 dinara, a preostalo je za naplatu 132.446.433,93 dinara. Ovo novčano potraživanje priznato je tužilji na osnovu pranosnažnog rešenja Opštinskog suda u Požarevcu R1 580/03 od 17.04.2008. godine, kojim je protivnik predlagača Fabrika šećera iz Požarevca obavezana da predlagačima BB i VV isplati ukupan iznos od 242.736.322,00 dinara, sa udelima od po ½ za oduzete parcele ukupne površine 21.12,22 ha KO Požarevac i istim je obavezan protivnik predlagača da predlagačima isplati i iznos od 221.000,00 dinara na ime troškova postupka.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom člana 6. stav 1. Evropske Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku Konvenciju, člana 32, 35. i 58. Ustava Republike Srbije, člana 22, 26. i 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 155. Zakona o obligacionim odnosima utvrdili prema tuženoj da postoji osnov tužbenog zahteva tužilje za naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer tužena odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršavanja pravnosnažnih izvršnih sudskih odluka i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, a o čemu je reč u konkretnom slučaju.

Po oceni revizijskog suda osnovani su navodi revizije tužene da je materijalno pravo u ovom slučaju pogrešno primenjeno i zbog čega činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Tužilja je, donošenjem rešenja kojim je usvojen njen prigovor za ubrzanje stečajnog postupka, saglasno članu 22. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, stekla pravo na pravično zadovoljenje i pravo da u skladu sa članom 31. stav 1. tog Zakona podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku. O osnovanosti ili neosnovanosti takvog tužbenog zahteva odlučuje se primenom pravila iz navedenog Zakona i Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku predviđena je objektivna odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku. Objektivna odgovornost štetnika nastaje nezavisno od krivice, samo na osnovu objektivnih uslova – štete i uzročne veze. Zakon o obligacionim odnosima obavezuje na naknadu štete samo onog ko prouzrokuje štetu, kako je to propisano članom 154. stav 1. Uzročna veza se ceni po teoriji tzv. „adekvatne uzročnosti“. Po toj teoriji uzrok štete je samo onaj događaj čijem redovnom dejstvu odgovara konkretna šteta, odnosno koji je po svojoj prirodi adekvatan toj šteti. Uzročnu vezu dokazuje oštećeni koji traži naknadu štete, osim ako je šteta nastala u vezi sa opasnom stvari i opasnom delatnošću, kada postoji zakonska pretpostavka da šteta potiče od te stvari, odnosno delatnosti, saglasno članu 173. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravilo o objektivnoj odgovornosti primenjeno na slučaj naknade materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ne znači da je utvrđenjem povrede tog prava tužilja stekla pravo na naknadu te štete koju je tužena država dužna da joj naknadi. Tužilja mora da dokaže da je tražena šteta prouzrokovana povredom prava na suđenje u razumnom roku, odnosno da je povreda tog prava adekvatan uzrok nastale štete. Po stanovištu revizijskog suda, adekvatna uzročna veza između nenaplaćenog potraživanja tužilje u stečajnom postupku i povrede prava na suđenje u razumnom roku postojala bi ako bi se utvrilo da je stečajni dužnik u vreme kada je pokrenut postupak stečaja imao imovinu dovoljnu da se tužilja, uz poštovanje redosleda naplate, mogla namiriti da je stečajni sud efikasno postupao i u razumnom roku preduzimao delotvorne radnje u cilju namirenja poverilaca stečajnog dužnika.

Stoga, nije prihvatljivo stanovište nižestepenih sudova da u ovom slučaju nije bilo potrebno utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između tražene naknade materijalne štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku. Ta činjenica je morala biti utvrđena, a teret dokazivanja adekvatne uzročne veze, saglasno članu 231. stav 2. ZPP je na tužilji, kao stranci koja tvrdi da ima pravo na naknadu imovinske štete čiji je uzrok povreda prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, načelo dispozicije stranaka propisano članom 7. ZPP ne znači potpunu pasivnost suda. Prema članu 313. ZPP, sud će postavljanjem pitanja da se stara da se u toku rasprave pruže potrebna objašnjenja da bi se utvrdile činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva saglasno članu 7. stav 2. ZPP.

Tužiljino novčano potraživanje, priznato i nenaplaćeno u potpunosti u stečajnom postupku, čini naknada određena njenom pravnom prethodniku po odredbama Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanja zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 18/91 i 20/92). Prema odredbi člana 12. stav 1. i 2. tog Zakona, u slučaju kada ranijem sopstveniku po odredbama tog Zakona pripada pravo na novčanu naknadu za oduzeto zemljište, isplata naknade pada na teret organizacije koja koristi zemljište u momentu određivanja naknade, odnosno organizacije koja je to zemljište otuđila iz društvene svojine i ono se sada nalazi u privatnoj svojini. Međutim, shodno stavu 3. označene odredbe, u slučaju kada organizacija nije u mogućnosti da islati novčanu naknadu iz stava 1. i 2. tog člana, obavezu isplate naknade izvršiće opština, a ako i ona to nije u mogućnosti, tu obavezu izvršiće Republika Srbija. S tim u vezi, osnovano se revizijom ukazuje da ako izvršenje radi naplate dosuđene naknade nije moglo biti sprovedeno prema stečajnom dužniku, obvezniku isplate naknade po izvršnoj ispravi, da je tužilja svoje novčano potraživanje mogla ostvariti u izvršnom postupku pokrenutom na osnovu izvršne isprave protiv opštine, kao prvog zakonskog supsidijernog dužnika, odnosno Republike Srbije kao drugog zakonskog supsidijernog dužnika, u smislu člana 12. stav 3. navedenog Zakona.

Imajući u vidu napred navedeno, to su nižestepene presude morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom suđenju, prvostepeni sud će odluku o osnovanosti tužbenog zahteva doneti nakon utvrđenja činjenica bitnih za postojanje uzročno-posledične veze između tražene materijalne štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku, koje je tužilja dužna dokazati. Takođe, na osnovu člana 313. ZPP neophodno je razjasniti činjenice da li je pokrenut postupak izvršenja protiv stečajnog dužnika radi naplate tog novčanog potraživanja, jer ako je izvršni postupak obustavljen zbog nemogućnosti naplate, tužilja ima mogućnost da svoje novčano potraživanje naplati nezavisno od postupka stečaja, pokretanjem izvršnog postupka protiv Opštine Požarevac, kao zakonskog supsidijernog dužnika obveznika iste naknade za oduzeto zemljište.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci, a ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer ista zavisi od ishoda spora.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković