Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 - drugi zakon) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju koje je prvostepeni sud utvrdio, tužilac je kao radnik „Energoprojekta - Viskogradnja“ d.d uselio u jednu od ukupno pet stambenih jedinica tada postojećeg privremenog objekta u ulici ... u Beogradu, ... (sada ulica ... br. ..) i sa pravnim prethodnikom tuženog (tada „Energoprojekt - Visokogradnja“ d.d) zaključio ugovor o zakupu od 26.12.1997. godine, u kom je navedeno da mu se daje u zakup prostorija za smeštaj u privremenom objektu (barakama), određene oznake, na korišćenje na neodređeno vreme, odnosno do zahteva davaoca - vlasnika građevinskog zemljišta na kome se privremeni objekat nalazi za uklanjanje istih i predaje zemljišta u posed, da će zakupac smeštaj koristiti sa svojom porodicom koju čine supruga i dvoje dece ( član 1-4). Smeštaj mu je dat na korišćenje bez naknade, s tim da snosi troškove tekućeg i investicionog održavanja, utroška vode prema broju članova domaćinstva i električne energije prema ostavrenoj potrošnji (član 5 i 6 ). U članu 7 ugovora je navedeno da zakupac ne može vršiti bilo kakve prepravke ili adaptaciju smeštaja bez prethodne saglasnosti zakupodavca, a u članu 8 da ugovor o zakupu prestaje u slučaju da zakupcu prestane radni odnos kod zakupodavca, da ne ispunjava obaveze snošenja troškova iz člana 6. ugovora i slučaju da zakupac smeštaj koristi protivno ugovoru ili ometa druge korisnike u korišćenju smeštaja. U članu 9. je predviđeno da u slučaju rušenja privremenog objekta u kome se smeštaj nalazi na zahtev davaoca - vlasnika zemljišta, zakupodavac nema obavezu davanja zakupa drugog smeštaja ili rešavanja stambenog pitanja na drugi način.

Prethodno, drugi zaposleni kod istog poslodavca je izveo spoljašnje radove, oziđivanja spoljašnjeg zida uz postojeći od drvene konstrukcije i postavljanja krova na objektu zajedno sa ostalim korisnicima stambenih jedinica u istom objektu sa ukupno pet stambenih jedinica. Tužilac je u daljem izveo unutrašnje radove adaptacije. Dogradnje nije bilo, površina stana nije menjana.

Prema utvrđenom, preduzeće „Energoprojekt“ je tokom 1978. godine kao društveno preduzeće i izvođač radova na stambenom kompleksu u ... dobilo na privremeno korišćenje građevinsko zemljište za izgradnju baraka kao privremenih objekata za smeštaj svojih radnika, pri čemu je po završetku radova na izgradnji stambenog kompleksa obaveza ovog preduzeća bila da poruši privremene objekte, što nije učinjeno. „Energoprojekt holding kompanija“ se 1998. godine obratila Skupštini Grada Beograda sa molbom za legalizaciju bespravnih objekata u ulici ... u Beogradu, ..., radi rešavanja stambenog pitanja zaposlenih u kompaniji, s obzirom da nisu u mogućnosti da na drugi način reše ovo pitanje. Rešenjem Gradske opštine Palilula od 10.02.2005. godine „Energoprojekt - Visokogradnji“ a.d. dato je u zakup na period od 99 godina preostalo neizgrađeno gradsko građevinsko zemljište u državnoj svojini na delu kat. parcele broj .. KO ... površine 204 m2, što predstavlja deo zemljišta pod stambenim objektom na adresi u ulici ..., na osnovu kog rešenja će izvršiti upis prava zakupa u javne knjige kod nadležnog državnog organa.

Rešenjem Odeljenja građevinskih i stambenih poslova Opštinske uprave Gradske opštine Palilula od 02.10.2007. godine, odobreni su izvedeni radovi na izgrađenom prizemnom stambenom objektu oznake .. koja se sastoji od pet stanova, u kojem je i stan broj .., koji je predmet tužbenog zahteva. Ovaj objekat je upisan kao porodična stambena zgrada, površine u gabaritu 203 m2, izgrađena na kat. parceli broj .., ali bez upisa stanova kao posebnih delova. Tužilac je držalac stana broj .., po strukturi dvosobnog, površine 40,41 m2, u objektu .. osnovom zaključenog ugovora o zakupu od 26.12.1997.godine.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine tužioca na predmetnom stanu, nalazeći da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za sticanja prava svojine održajem u smislu člana 28. stav 2. i 4. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa i da ne postoje uslovi iz člana 24. istog zakona za sticanje prava svojine po osnovu građenja na tuđem zemljištu. Tužilac nije imao kvalifikovanu državinu, već je svo vreme bio zakupac stana. Od strane tužioca građenja nije bilo, već samo adaptacije stana koja ne može voditi sticanju prava svojine, odnosno isticanju stvarnopravnog zahteva. Okolnost da je tužilac adaptirao navedeni prostor radi poboljšanja uslova stanovanja ne vodi zaključku da se radi o savesnom graditelju u smislu odredbe člana 24. stav 1. navedenog zakona, imajući u vidu sadržinu zaključenog ugovora o zakupu, člana 1 i člana 7 ugovora. Ceneći da je tužilac u državini stana na osnovu punovažnog ugovora o zakupu br. .. od 26.12.1997. godine koji nije otkazan, kao i da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za prestanak zakupa, predviđeni u odredbama člana 6. i 8. navedenog ugovora, i da tužilac ima punovažan pravni osnov za korišćenje predmetnog stana, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tuženog za njegovim iseljenjem. Pozivom na pojedine odredbe Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i Ustav RS, drugostepeni je naveo da u postojećoj činjenično-pravnoj situaciji tužilac uživa zaštitu prava na dom u kome on sa svojom porodicom živi već dugi niz godina počev od 1997. godine, s obzirom da nije dokazano da tužilac ima mogućnost da stekne drugi dom ili da se nastani u drugom domu.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo odbijanjem tužbenog zahteva tužioca kojim je tražio da se prema tuženom utvrdi da ima pravo svojine na spornom stanu.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je u članu 20. da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem (stav 1), pravo svojine stiče se i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (stav 2). Članom 21. je propisano da se pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, udvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom.

Prema članu 28. stav 4. navedenog zakona savesni držalac nepokretne stvari na koje drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. Održaj je vrsta sticanja svojine za koju je potrebno određeno vreme, kao i savesnost državine. Savestan je onaj držalac koji opravdano veruje da je vlasnik. To slučaj nije sa tužiocem koji je znao da mu je korišćenje stana omogućeno kao privremeno korišćenje, osnovom zaključenog ugovora o zakupu. Zato, uslova za održaj nema.

Članom 24. stav 1. istog zakona je propisano da lice koje izgraditi zgradu ili drugu građevinu (građevinski objekat) na zemljištu na koje drugi ima pravo svojine (graditelj), stiče pravo svojine i na zemljište na kome je izgrađen građevinski objekat, kao i na zemljište koje je neophodno za redovnu upotrebu tog građevinskog objekta, ako nije znalo niti moglo znati da gradi na tuđem zemljištu, a vlasnik zemljišta je znao za izgradnju i nije se odmah usprotivio.

Postojeći objekat izgrađen je bez odobrenja za izgradnju i preveden u režim trajnog višestambenog objekta putem sprovedene legalizacije gradnje 2007. godine i upisano je pravo svojine tuženog kao pravnog sledbenika preduzeća koje je objekat sagradilo i u postojećem izgrađenom objektu tužiocu omogućilo da stan koristi Tužilac se uselio u deo postojećeg objekta građevinskog preduzeća i koristio ga za stanovanje, uz ulaganja kojima je poboljšao uslove stanovanja i koji po svojoj prirodi predstavljaju adaptaciju jer izvedenim radovima nije povećana površina stana.

Dogradnjom ili adaptacijom tuđeg ili suvlasničkog građevinskog objekta ne stiče se pravo svojine, osim ako zakonom ili ugovorom nije drugačije određeno. Tužilac pravo svojine nije stekao ni po članu 24. Zakona, niti je postojao sporazum između tužioca i poslodavca, da bi tužilac adaptacijom stekao pravo svojine. Izuzetno, dogradnjom ili nadziđivanjem posebnog dela zgrade, savestan graditelj, stiče pravo svojine, na poseban deo zgrade, samo ako je vlasnik znao za gradnju i nije se tome protivio. Međutim u ovom slučaju ne radi se o dogradnji ili nadziđivanju objekta, već o adaptaciji stana, koja je u konkretnom slučaju izvršena radovima kojima su poboljšani uslovi stanovanja i kojim nije povećana površina već postojećeg dela objekta odnosno stambene jedinice dobijene na korišćenje za potrebe smeštaja i porodičnog stanovanja. Tužilac pravo svojine nije stekao ni prema zakonu, niti je postojao sporazum između tužioca i poslodavca, odnosno tuženog kao sadašnjeg vlasnika predmetnog stana, da bi tužilac na spornoj nepokretnosti adaptacijom stekao pravo svojine. Izvršena ulaganja koja su preduzimali prethodni stanari od 1978. godine kada su barake izgrađene do 2007. godine, kada je izvršena legalizacija, te navodi revidenta da je za to izvršio isplatu prethodnom korisniku, ne mogu biti osnov za sticanje prava svojine, jer je tužilac predmetni stan dobio na korišćenje kao zakupac od svog poslodavca, uz zaključeni ugovor kojim se uređuju prava i obaveze.

Iz navedenih razloga, ocenjeno je da u ovom slučaju, nisu ispunjeni zakonski uslovi za sticanje prava svojine na spornom stanu u objektu u vlasništvu tuženog, pa su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava neosnovani.

Ostalim navodima revizije osporava se i utvrđeno činjenično stanje što po članu 407. stav 2. ZPP ne predstavlja dozvoljeni razlog za izjavljivanje ovog pravnog leka.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković