Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 6400/2021
30.11.2022. godina
Beograd

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić, Mirjane Andrijašević, Gordane Komnenić i Dobrile Strajina, članova veća, u parnici tužioca JP „Putevi Srbije“ iz Beograda, protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Miroslav Karapandžić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 504/21 od 09.02.2021. godine, u sednici od 30.11.2022. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 504/21 od 09.02.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 2446/16 od 01.10.2020. godine, stavom prvim izreke tuženi je obavezan da tužiocu na ime duga isplati ukupno 1.706.408,00 dinara sa kamatom na javne prihode od dospelosti pojedinačnih računa navedenih izrekom do isplate. Stavom drugim izreke tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 114.644,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 504/21 od 09.02.2021. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i iz razloga propisanih članom 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP, koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11). Naime, navodima revizije ukazuje se da tužilac nije dokazao pasivnu legitimaciju tuženog, da potpis na spornom ugovoru nije potpis tuženog, da tužilac u postupku nije dokazao da je tuženi bio vlasnik spornog zemljišta i komercijalnog objekta, i zakonski zastupnik privrednog društva koje je imalo zakonsku obavezu plaćanja naknade za korišćenje komercijalnog objekta, što predstavlja osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega se posebna revizija ne može podneti, a revizijom se ne ukazuje na zakonske razloge za izuzetnu dozvoljenost revizije. Zato je odlučeno kao u stavu prvom izreke.