Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je našao da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem Centra za socijalni rad Priština od 18.12.1974. godine, kao civilnoj žrtvi rata sa 100% povrede, priznato pravo na civilnu invalidninu od 410,00, dinara mesečno, kao i dodatak za tuđu negu i pomoć od 840,00 dinara, a kojim rešenjem je derogirano rešenje od 01.04.1971. godine i predviđeno da navedeni iznos tužiocu pripada od 01.01.1974. godine, dok se ovo pravo ne umanji, uveća ili ukine. Rešenjem RS AP Kosovo i Metohija, Skupština Grada Priština, Sekretarijat za zdravstvo, boračku, socijalnu i dečiju zaštitu od 18.06.1997. godine, tužiocu je na ime priznatog svojstva civilnog invalida rata I grupe sa 100% telesnog oštećenja trajno, priznato pravo na dodatak za negu i pomoć od strane drugog lica I stepena od 1.586,00 dinara, dok pravo na ortopedski dodatak nije opredeljeno, dok je rešenjem od 24.04.1997. godine tužiocu priznato pravo na ortopedski dodatak (bliže navedeno u nižestepenim odlukama). Počev od 01.03.1999. godine, tužena je obustavila isplatu po navedenim rešenjima iz razloga što je celokupna administracija, pa i deo službe tužene, stavljena u nadležnost Međunarodnih snaga na Kosovu i Metohiji. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, dopunskog nalaza i mišljenja, kao i izjašnjenja veštaka, utvrđeno je da tužiocu za period od 01.03.1999. godine do 28.02.2018. godine pripada i to: po osnovu ortopedskog dodatka 3.257.575,45 dinara, a na ime dodatka za tuđu negu i pomoć 11.233.018,80 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev, primenom odredaba članova 172. i 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), i zaključili da je tužena odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo usled nezakonitog rada njenog nadležnog organa na osnovu odredbe člana 172. ZOO, jer je tužena bila u obavezi da tužiocu isplaćuje pripadajuće mesečne iznose na ime ortopedskog dodatka i dodatka za tuđu negu i pomoć sve dok za to postoje zakonom propisani uslovi, ali je bez opravdanog razloga prestala sa isplatom naknada, čime je tužiocu pričinila štetu koju je dužna da nadoknadi. Dodatna argumentacija nižestepenih sudova je da tužena nije dokazala da je kod tužioca nastupila neka promena koja utiče na korišćenje i prestanak prava u kom slučaju bi obustava isplate bila u skladu sa zakonom.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 21. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SRJ“ br 24/98, „Službeni glasnik RS“ br 101/2005 ... 111/2009), važećem u vreme prestanka isplate predmetne naknade, propisano je da su osnovna prava vojnog invalida, između ostalog lična invalidnina, dodatak za negu i pomoć, ortopedski dodatak, a da se procenat vojnog invaliditeta (član 24. stav 2), određuje trajno ili privremeno, srazmerno oštećenju organizma koje je nastalo kao posledica rane, povrede, ozlede ili bolesti zadobijene pod okolnosti utvrđene ovim zakonom. Odredbom člana 25. istog zakona, propisano je da se prema procentu invaliditeta, vojni invalidi razvrstavaju u 10 grupa vojnog invaliditeta i to: prva grupa – invalidi sa 100% invaliditeta, kojima je za redovan život potrebna nega i pomoć. Na osnovu odredbe člana 28. stav 1. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, naknada na ime lične invalidnine se određuje u mesečnim iznosima. Lična i porodična invalidnina, dodatak za negu i pomoć, ortopedski dodatak, isplaćuje se po isteku meseca za koji se vrši isplata (član 71). Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni glasnik RS“ br 50/18) koji je stupio na snagu 07. jula 2018. godine, izmenjen je član 71. zakona koji sada glasi: lična, porodična i uvećana porodična invalidnina, dodatak za negu i pomoć, ortopedski dodatak i naknada za vreme nezaposlenosti, usklađuje se jednom godišnje prema kretanju prosečne godišnje zarade, bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji, u prethodnoj godini, na osnovu objavljenih podataka republičkog organa nadležnog za poslove statistike i isplaćuje se unazad.

Odredbom člana 172. stav 1. ZOO, propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

U konkretnom slučaju, nepravilnim radom organa tužene, tužiocu je pričinjena šteta jer mu u periodu od 01.03.1999. godine do 28.02.2018. godine nije isplaćivan dodatak za pomoć i negu od strane drugog lica i ortopedski dodatak, pri čemu je tužilac ostvario pravo na isplatu tih naknada na osnovu konačnih rešenja nadležnog organa tuženog, pa je tužena dužna da tužiocu pričinjenu štetu naknadi u visini utvrđenoj ocenom nalaza i mišljenja veštaka, za period za koji njegovo potraživanje nije zastarelo, počev od maja 2014. godne, u smislu odredbe člana 376. u vezi člana 186. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su navodi revizije tužene da je materijalno pravo pogrešno primenjeno jer se ovde radi o povremenim potraživanjima na koje kamata može da teče samo od dana podnošenja tužbe, na osnovu odredbe člana 279. stav 3. ZOO. Suprotno tim navodima revizije tužene, osnov potraživanja tužioca nije isplata povremenog potraživanja već naknada štete zbog nezakonitog rada organa tužene, na osnovu odredbe člana 172. stav 1. ZOO. Pošto se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete, na osnovu odredbe člana 186. Zakona o obligacionim odnosima, sledi da je tužena u docnji od dana kada je tužiocu trebalo da isplati predmetne naknade, a to je 25-ti u narednom mesecu za prethodni mesec, pa od tog dana, a ne od dana podnošenja tužbe sudu, tužena tužiocu duguje kamatu, na osnovu odredbe člana 277. stav 1. istog Zakona.

Neosnovani su navodi revizije tužene da tužilac nije dostavio konačno rešenje o priznavanju prava na invalidninu za utuženi period. Suprotno tome, iz stanja u predmetu sledi da je tužilac sudu dostavio rešenje od 18.12.1974. godine, kojim mu je kao civilnoj žrtvi rata sa 100% povrede, priznato pravo na civilnu invalidninu od 410,00, dinara mesečno, kao i dodatak za tuđu negu i pomoć od 840,00 dinara. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova o pravnom dejstvu rešenja kojim je tužiocu utvrđeno ovo pravo. Kod činjenice da je tužilac ostvarivao primanja po osnovu koji je utvrđen tim rešenjima, na tuženoj je bio teret dokazivanja da su rešenja stavljena van snage pre isteka perioda za koji je potraživanje dosuđeno.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković