Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda blagovremene revizije su izjavili tužilac BB i tužena VV, osporavajući je u delovima u kojima nisu uspeli u parnici, u pogledu glavnog zahteva i troškova spora, tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava, a tužena zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi članova 396. i 311. stav 2. ZPP učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP ( ''Službeni glasnik RS'' br. 72/2011 i 55/2014), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizije tužioca BB i tužene VV, nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi članova 396. i 311. stav 2. istog zakona u postupku pred drugostepenim sudom, na koju se revizijom tužene neosnovano ukazuje. Ovo s`toga jer na ročištu 28.12.2011. godine je bio prisutan punomoćnik tužioca i raspravljao je, pa nije bilo uslova da se tužba smatra povučenom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tužilac su supružnici i povodom istog događaja podneli su zasebne tužbe protiv tužene, sa istim činjeničnim osnovom, a prvostepeni sud je ove parnice spojio rešenjem od 20.09.2010.godine. Između parničnih stranaka nije sporno da je tužilja predala tuženoj 123.000 evra i da se tužena obavezala da tužilji vrati novac (lično a ne preko svoje firme) i to tako što će izvršiti transfer primljenog novca na račune tužilje i njenih sinova koji im je potreban radi izmirenja poreskih obaveza u .... Navedeni transfer primljenog novca tužena je trebalo da izvrši preko svog preduzeća „GG“ ....

Iz potvrde o instrukcijama za plaćanje-SWIFT, proizilazi da je tužena 14.07.2004. godine izdala nalog banci na ... – DD da izvrši prenos novčanih sredstava preko firme – ĐĐ iz ..., na račune tužilje i njenih sinova, u ukupnom iznosu od 123.000 evra. Međutim, tužena nije izvršila uplatu navedenih novčanih sredstava na račune tužilje i njenih sinova.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je u pobijanoj pravnosnažnoj presudi pravilno zaključio da je osnovan tužbeni zahtev tužilje AA, a neosnovan tužbeni zahtev tužioca BB. Kao razloge za osnovanost odluke o tužbenom zahtevu u odnosu na tužilju drugostepeni sud je naveo da tužena nije dokazala da je na ime ugovora o transferu novca isti uplaćen na račune tužilje i njenih sinova, dok je razlog neosnovanosti tužbenog zahteva tužioca - nepostojanje materijalnopravnog odnosa sa tuženom.

Revizijski navodi revidenata o pogrešnoj primeni materijalnog prava, su neosnovani.

Prema utvrđenim činjenicama ugovor postoji između tužilje i tužene čiji je predmet transfer novčanih sredstava za čije ispunjenje je lično odgovorna tužena, bez obzira na način na koji će izvršiti transfer. U kontekstu izloženog činjeničnog stanja, tužilja ima dispozitivno ovlašćenje da pravozaštitnim zahtevom zahteva pravne posledice neispunjenja ugovora, između ostalih i povraćaj datog. Ovo stoga jer svaki ugovor, pa i ugovor tužilje i tužene, stvara prave i obaveze za ugovorne strane, saglasno članu 148. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i one su dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje, saglasno članu 17. stav 1. istog zakona. Ovakav ugovor po oceni Vrhovnog kasacionog suda nije suprotan članu 3. stav 3. ZPP.

U drugačijoj pravnoj situaciji u kojoj bi bilo činjeničnog osnova da se smatraju osnovanim revizijski navodi tužene o navedenoj ništavosti ugovornog odnosa, ni tada tužena ne bi bila oslobođena povraćaja primljenog novca, saglasno članu 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Autentičnost potvrde SWIFT drugostepeni sud je cenio na osnovu pismenog nalaza i mišljenja veštaka ekonomske struke od 06.04.2012. godine i njegovog usmenog obrazloženja nalaza, na ročištu 12.04.2012. godine. Prema stanju u spisu, drugih materijalnih dokaza na te okolnosti nije bilo, a teret dokazivanja ispunjenja obaveze ili činjenice koje utiču na prestanak obaveze, je na dužniku (tuženoj u ovoj parnici). Pravilo iz odredbe člana 231. stav 3. ZPP određuje da stranka treba da dokaže one činjenice koje po materijalnom pravu imaju za posledicu dobijanje spora, te rizik nedokazanosti snosi stranka na kojoj je teret dokazivanja, u konkretnom slučaju tužena. Kod takvog stanja stvari bez značaja su revizijski navodi o drugačijem činjenično pravnom zaključku u vezi ispunjenja ugovorne obaveze tužene.

Bez značaja su i revizijski navodi tužioca. Naime, bez značaja je zakonska pretpostavka da imovina koju su supružnici, tužilja i tuženi, stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku, predstavlja njihovu zajedničku imovinu, propisana članom 171. stav 1. Porodičnog zakona. Odredbom član 425. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kad na poverilačkoj strani ima više lica, ona su solidarna samo kad je solidarnost ugovorena ili zakonom određena. Polazeći od sadržine tužbenog zahteva, tužioci u ovoj parnici su u procesnoj zajednici običnog suparničarstva pošto, u konkretnom slučaju, nisu solidarni poverioci, jer solidarnost supružnika nije zakonom propisana, a u konkretnom slučaju i nije zatražena od strane tužioca. S obzirom da ne postoji solidarnost supružnika u pravnom odnosu sa tuženom, to ispunjenje ugovora može zahtevati samo tužilja koja je u materijalnopravnom odnosu sa tuženom.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci i odbio kao neosnovane revizije tužioca i tužene, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić