Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž 4133/13 od 04.02.2014. godine, stavom prvim izreke delimično usvojio žalbu tužilje i preinačio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu, Sudska jedinica u Temerinu P 7962/10 od 10.04.2013. godine, tako što je utvrdio da tužilji na osnovu bračne tekovine pripada 3.836,32 evra, što predstavlja polovinu vrednosti kombajna, a što je tuženi dužan da prizna i da utvrđeni iznos tužilji isplati u dinarskoj protivvrednosti, prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, dok je u preostalom delu žalba tužilje, kao i žalba tuženog odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda je u pobijanom nepreinačenom delu potvrđena. Stavom drugim izreke tuženi je obavezan da tužilji naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara, a stavom trećim izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava, kao i iz razloga propisanih članom 395. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04, 111/09), koji se u ovoj parnici primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14).

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem R3 99/14 od 07.05.2014. godine predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude tog suda Gž 4133/13 od 04.02.2014. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nema razloga da se o reviziji tužilje odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj. Naime, preinačenom tužbom tužilja je tražila utvrđenje prava svojine i predaju u isključivu državinu pokretnih stvari navedenih u izreci, kao i isplatu iznosa od ukupno 14.087.309,41 dinara, koji je prema srednjem kursu NBS od 111,46 dinara za 1 evro na dan preinačenja 27.02.2013. godine, odgovarao protivvrednosti od 126.388,87 evra. Drugostepenom presudom je delimično uvažena žalba tužilje i preinačena prvostepena presuda tako što je tuženi obavezan da tužilji isplati iznos od 3.836,32 evra, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev za utvrđenje i predaju stvari i isplatu novčanog iznosa pravnosnažno odbijen kao neosnovan. Tužena revizijom pobija drugostepenu presudu u preostalom odbijajućem delu odluke o tužbenom zahtevu, pa je, prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela, koji očigledno prelazi vrednosni cenzus za izjavljivanje revizije od 100.000 evra iz člana 394. stav 2 ZPP, Vrhovni kasacioni sud utvrdio da je u konkretnom slučaju revizija dozvoljena.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bivši supružnici, koji su brak zaključili ... godine. Brak stranaka je pravnosnažno razveden …. godine. U braku je rođeno dvoje zajedničke, sada punoletne dece – sin R.1 i ćerka R.2. Tokom trajanja zajednice života u braku, stranke su kupovinom i gradnjom stekle nepokretnu imovinu – kuću u ulici …. broj … u T. i kuću u ulici … broj ..., takođe u T.. Uz kuću u ulici … broj … sagrađeni su pomoćni objekti za uzgoj stoke i tovnih pilića, a uz kuću kućni broj …. dograđena je sala za izdavanje, sa kapacitetom od … gostiju. Za vreme gradnje, stranke su takođe obrađivale poljoprivredno zemljište koje su dobili od svojih roditelja, gajili su i stoku, krave, bikove i svinje i na taj način su ostvarivali prihode. Tužilja se starala o zajedničkom domaćinstvu, a kada je tuženi bio odsutan, ona se starala i o poljoprivrednom imanju, odnosno o poslovima vezanim za gajenje stoke i obradu zemljišta. Supružnici su obrađivali i poljoprivredno zemljište koje je bilo vlasništvo tužiljine tetke M.O., kao i zemljište na kojem je tetka imala pravo plodouživanja, ubirale prihode sa zemljišta, a dodatne prihode ostvarili su i prodajom stare tetkine kuće, koja se takođe nalazila u ulici … broj …. Za vreme trajanja braka tužilja i tuženi su stekli svojinu i na porodičnoj kući u M., a tamo su se takođe bavili poljoprivredom tako što su obrađivali zemljište koje su prethodno uzimali u zakup. U braku stranaka zajedničkim radom je stečena i poljoprivredna mehanizacija – mašine i alatke koje su stranke koristile radi obavljanja poljoprivrednih radova, kao i pokretne stvari koje su predmet tužbenog zahteva. Po prestanku zajednice života, tuženi je ugovorima o poklonu zaključenim pre pokretanja ove parnice svoj suvlasnički udeo od ½ na porodičnoj stambenoj zgradi sa salom za izdavanje u ulici … broj …. poklonio zajedničkoj ćerki parničnih stranaka B.R., a suvlasnički udeo od ½ na porodičnoj stambenoj zgradi sa pomoćnim objektima u ulici … broj … poklonio je sinu V.R., zadržavši za sebe pravo plodouživanja na poklonjenom delu ovih nepokretnosti. Od prestanka zajednice života stranaka, tužilja živi u kući u ulici … broj … i sa ćerkom ubire prihode od sale za izdavanje, a tuženi živi u kući u ulici … broj ….

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava sadržanog u odredbama člana 171. i 180. Porodičnog zakona Republike Srbije zaključili da u konkretnom slučaju nema razloga za odstupanje od zakonske pretpostavke o jednakosti udela supružnika na zajedničkoj imovini stečenoj u braku, te da tužena nije dokazala da pokretne stvari opisane u izreci predstavljaju njenu posebnu imovinu. Međutim, kod pravilno utvrđene činjenice da sporne pokretne stvari predstavljaju zajedničku svojinu bivših supružnika, nižestepeni sudovi su pogrešnom primenom materijalnog prava u navedenom delu odbili tužbeni zahtev u celosti kao neosnovan. Naime, u zahtevu za utvrđenje prava svojine na celoj stvari i predaju stvari u isključivu državinu sadržan je i zahtev za utvrđenje prava svojine na delu stvari i predaju u sudržavinu, pa se revizijom osnovano ukazuje da je, u situaciji kada je sud utvrdio da sporne stvari predstavljaju zajedničku imovinu i da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, tužbeni zahtev morao biti delimično usvojen. Tužilja, u smislu člana 14. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kao suvlasnik ima pravo da stvar drži i da se njome koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima, srazmerno svom delu, ne povređujući prava ostalih suvlasnika. Suvlasnici se u odnosu na celu stvar pojavljuju kao sudržaoci, u smislu člana 70. stav 4. istog zakona, pa kada jedan od suvlasnika drži suvlasničku stvar, drugi suvlasnik ne može tražiti da mu se cela suvlasnička stvar preda u isključivu državinu (jer bi se ovim jedna isključiva državina zamenila drugom), ali može tražiti da mu se stvar preda u sudržavinu. Imajući u vidu navedeno, nižestepene presude su radi pravilne primene materijalnog prava preinačene delimičnim usvajanjem tužbenog zahteva za utvrđenje prava svojine sa ½ idealnih delova na pokretnim stvarima i obavezivanjem tuženog da opisane stvari tužilji, kao suvlasniku, preda u sudržavinu.

U preostalom delu, tužbeni zahtev za isplatu novčanog iznosa od 2.743.524,00 dinara na ime korišćenja poljoprivrednih mašina i alatki koje su zajednička svojina, iznosa od 1.416.960,00 dinara na ime korišćenja kamiona od šest tona, 2.187.240,00 dinara na ime prihoda od uzgoja stoke i iznosa od 1.932.215,76 dinara na ime prihoda od izgoja tovnih pilića je pravilno odbijen kao neosnovan. Nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da tužilja nema pravo na polovinu novčanih prihoda koji bi se mogli ostvariti upotrebom stvari u susvojinskom režimu, imajući u vidu da nakon prestanka zajednice života, nije na bilo koji način zahtevala od tuženog da joj omogući vršenje suvlasničkih ovlašćenja, niti se tuženi ovome protivio. U situaciji kada jedan od suvlasnika ne traži od drugog suvlasnika da mu ovaj omogući vršenje prava, odnosno kada se svojevoljno svojim pravom ne koristi, tuženi kao drugi suvlasnik nije u obavezi da, shodno članu 210. Zakona o obligacionim odnosima, tužilji naknadi vrednost postignute koristi. Tuženi nije nesavestan, jer nije bio u obavezi da tužilju poziva na vršenje svog prava i da joj aktivno nudi sudržavinu, jer se u pasivnom ponašanju suvlasnika-nedržaoca manifestuje volja da stvar ne koristi, pa samim tim pravo upotrebe stvari automatski prelazi na drugog suvlasnika, koji se već nalazi u državini stvari. Tužilja je imala mogućnost da zahteva uređenje korišćenja ili deobu zajedničke stvari, što prema utvrđenim činjenicama, ona nije učinila, pa nema pravo na naknadu od drugog suvlasnika, koji je stvar koristio. Stoga je u navedenom delu tužbeni zahtev pravilno odbijen kao neosnovan, a za svoju odluku nižestepeni sudovi su dali jasne i potpune razloge, koje kao pravilne prihvata i revizijski sud.

Tužilja nema pravo ni na isplatu iznosa od 4.020.973,20 dinara, koji bi prema navodima tužilje, predstavljao dobit koju bi tužilja ostvarila da je nakon prestanka bračne zajednice nastavila da obrađuje zemljište koje su supružnici zakupili u M., imajući u vidu da nakon prestanka zajednice života nije učestvovala u obrađivanju zemljišta, niti ovaj iznos predstavlja prihod dobijen korišćenjem zajedničke imovine parničnih stranaka. Neosnovan je i zahtev za isplatu novčanog iznosa na ime nominalne vrednosti poljoprivrednih mašina i alatki od 374.173,90 dinara i 575.222,55 dinara, imajući u vidu da je tokom postupka utvrđeno da se radi o zajedničkoj imovini parničnih stranaka, koja se u smislu člana 177. Porodičnog zakona, deli tako što se utvrđuju udeli supružnika na svim stvarima i pravima iz zajedničke imovine, za koje udele važi pretpostavka jednakosti. Tužilja bi imala pravo da na spornim pokretnim stvarima traži utvrđenje suvlasničkog udela i deobu, ali ne i isplatu njihove novčane protivvrednosti, obzirom da tokom postupka nije utvrđeno da su navedene pokretne stvari u međuvremenu otuđene. Stoga je i u navedenom delu revizija odbijena kao neosnovana.

Iz navedenih razloga, primenom člana 405. stav 1. i 407. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Delimično preinačenje nižestepenih presuda nije bitno uticalo na uspeh stranaka u sporu, niti su ovim tužilji prouzrokovani posebni troškovi, zbog čega je primenom člana 161. stav 1. i 2. u vezi člana 149. stav 2. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević,s.r.