.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 6446/2021
29.12.2021. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić, Dragane Mirosavljević, Jelice Bojanić Kerkez i Vesne Subić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Milinković, advokat iz ..., protiv tužene „Raiffeisen banke“ a.d., Beograd, čiji je punomoćnik Kosta Danilović, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti ugovora o kreditu i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Valjevu Gž 73/21 od 19.03.2021. godine, u sednici održanoj dana 29.12.2021. godine, doneo je
P R E S U D U
DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Valjevu Gž 73/21 od 19.03.2021. godine.
PREINAČUJU SE presuda Višeg suda u Valjevu Gž 73/21 od 19.03.2021. godine i presuda Osnovnog suda u Valjevu P 1821/2020 od 02.12.2020. godine, tako što se ODBIJA, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca za: utvrđenje ništavosti ugovorne odredbe iz člana 8. stav 1. ugovora o kreditu br. ... od ...2008. godine, kojom je tužilac obavezan da tuženoj na ime naknade za obradu kreditnog zahteva plati iznos od 50 evra, kao i na ime provizije za odobrenje i administraciju kredita plati iznos od 50 evra; obavezivanje tužene da tužiocu na ime sticanja bez osnova plati iznos od 100 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa kamatom po eskontnoj stopi Evropske centralne banke, počev od 24.06.2008. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate sa zakonskom zateznom kamatom, sve u dinarskoj protivvrrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i ODBIJA zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.
OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove celog postupka u iznosu od 27.976,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Valjevu P 1821/2020 od 02.12.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrđeno da je ništava odredba iz člana 8. stav 1. ugovora o kreditu od ...2008. godine, zaključenog između tužioca i tužene. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 100 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa kamatom po eskontnoj stopi Evropske centralne banke počev od 24.06.2008. godine pa do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate sa zakonskom zateznom kamatom, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 24.986,00 dinara.
Viši sud u Valjevu je, presudom Gž 73/21 od 19.03.2021. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene, kao izuzetno dozvoljenoj, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20).
Iz navedenog razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke, doneo na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužene osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile ...2008. godine ugovor o kreditu kojim je tužena tužiocu odobrila kredit u iznosu od 1.000 evra. Članom 8. stav 1. ugovora, tužilac, kao korisnik kredita, se obavezao da pre puštanja kredita u korišćenje, plati tuženoj proviziju u iznosu od 50 evra na ime naknade za obradu kreditnog zahteva, kao i 50 evra na ime provizije za odobrenje i administraciju kredita. Osnovni podaci o depozitu/kreditu uručeni tužiocu 23.06.2008. godine koje je tužena dostavila uz odgovor na tužbu, sadrže ukupan iznos naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku korišćenja kredita u iznosu od 7.958,91 dinar.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca usvojili, jer odredba o predmetnoj naknadi u ponudi za zaključenje ugovora sadržanoj u pregledu bitnih elemenata otplate kredita ne precizira koji su to administrativni troškovi kredita, u čemu se oni sastoje i zašto se vezuju za iznos kredita, pa je po mišljenju nižestepenih sudova, tužilac, kao korisnik kredita, u neravnopravnom položaju u odnosu na banku čije je postupanje u suprotnosti sa osnovnim načelima ugovaranja iz odredbe člana 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima, što predmetnu odredbu ugovora čini ništavom u smislu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog toga je, po mišljenju nižestepenih sudova, tužena dužna da tužiocu isplati iznos od 100 evra, na osnovu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, sa pripadajućom kamatom, u smislu odredbe člana 214. istog Zakona. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.
Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog dobra ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.
Zakon o bankama („Službeni glasnik RS“, br. 107/05, 91/10 i 14/2015), koji je bio na snazi u vreme zaključenja predmetnog ugovora, u odredbi člana 4. stav 1. tačka 2. propisuje da banka može, između ostalog, obavljati i kreditne poslove – davanje i uzimanje kredita. Na osnovu odredbe člana 42. tog Zakona, na ugovor zaključen između banke i klijenta primenjuju se Opšti uslovi poslovanja banke koja je ona dužna da istakne u svojim poslovnim prostorijama na vidnom mestu i to najmanje 15 dana pre njihove primene. U odredbi člana 43. Zakona o bankama, propisano je ovlašćenje Narodne banke Srbije da propiše jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i krditnih poslova. Saglasno tom ovlašćenju, Narodna banka Srbije je 30.06.2006. godine donela Odluku o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“, br. 57/06), koja je stupila na snagu 01.10.2006. godine. Tom Odlukom je propisan jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova, kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenta banke.
Na osnovu navedenih zakonskih odredbi, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita pod uslovom da je u ponudi banke sadržana vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita iskazanih u fiksnom ili procentualnom iznosu u odnosu na iznos odobrenog kredita. Nijednim propisom nije predviđeno da je banka dužna da korisniku kredita predoči strukturu ili specifikaciju troškova.
U konkretnom slučaju, tužiocu je u predugovornoj fazi uručen pregled osnovnih podataka o kreditu koji sadrži ukupan iznos naknade i drugih troškova u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu. To znači da je tužilac blagovremeno obavešten o vrsti i visini naknada koje padaju na njegov teret, pa predmetna odredba ugovora o kreditu, zaključenog između parničnih stranaka, nije ništava u smislu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog toga tužena nije dužna da tužiocu vrati iznos od 100 evra u dinarskoj protivvrednosti, jer ga nije prisvojila bez pravnog osnova, već na osnovu punovažne ugovorne obaveze.
Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je nižestepene presude preinačio i odluku kao u stavu drugom izreke doneo na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.
Odluku o troškovima celog postupka, sadržanu u stavu trećem izreke, Vrhovni kasacioni sud je doneo na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2., 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, važeće u vreme preduzimanja parnične radnje (''Službeni glasnik RS'', br. 37/2021 od 14.04.2021. godine) i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama. Tuženoj su priznati troškovi parničnog postupka koje je imala u postupku po reviziji, obzirom da je iste opredelila, tako da joj na ime sastava revizije pripada naknada u iznosu od 18.000,00 dinara, taksa na reviziju u iznosu od 4.736,00 dinara i taksa na revizijsku odluku u iznosu od 5.240,00 dinara.
Predsednik veća - sudija
Dobrila Strajina, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
