Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...18/20).

Iz navedenog razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, i našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su 04.09.2014. godine zaključile ugovor o gotovinskom kreditu br. .., kojim je tužena, banka, odobrila tužilji, kao korisniku kredita, iznos od 430.649,35 dinara. Odredbom člana 6. stav 2. tog ugovora, korisnik kredita se obavezao da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva u iznosu od 1,50% od vrednosti odobrenog iznosa kredita sa pripisanom premijom osiguranja, što iznosi 6.459,74 dinara. Ponuda, koju je tužilja potpisala na dan zaključenja navedenog ugovora, sadrži podatak o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, između ostalog, u članu 3. određena je provizija za obradu zahteva u iznosu od 6.459,74 dinara, a taj iznos je tužilja isplatila tuženoj kada je ugovor zaključen, odnosno 04.09.2014. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilje usvojili. Odlučujući o prethodnom pitanju u ovoj parnici, a to je zahtev za utvrđenje ništavosti ugovorne odredbe člana 6.stav 2., nižestepeni sudovi su ocenili da je navedena ugovorna obaveza ništava, u smislu člana 103.stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer je protivna načelu ravnopravnosti stranaka u obligacionom odnosu i načelu jednake vrednosti uzajamnih davanja, iz člana 11.i 15. istog zakona. Kako između stranaka nije sporno da je tužilja, na osnovu navedene ugovorne odredbe koja je ništava, isplatila tuženoj od iznos od 6.459,74 dinara, nižestepeni sudovi su tuženu obavezali da taj iznos tužilji vrati, sa pripadajućom kamatom, na osnovu odredbe člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Na osnovu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ako cilj povređenog dobra ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Ugovor je ništav i kada je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, saglasno članu 47. istog zakona.

Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, br. 36/11 ...39/14), u odredbi člana 17. stav 1. propisuje da su banka i davalac lizinga dužni da korisniku pruže informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o depozitu, kreditu ili lizingu, ugovor o dozvoljenom prekoračenju računa, odnosno ugovor o izdavanju i korišćenju kreditne kartice za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponuda), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu. Isti Zakon, u odredbi člana 9. stav 3. propisuje da opšti uslovi poslovanja obuhvataju i akte kojima se utvrđuju naknade i drugi troškovi koje davalac finansijskih usluga naplaćuje korisnicima, pa je tako, u odredbi člana 19. stav 1. tačka 12. Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga, propisano da ugovor o kreditu, pored ostalih obaveznih elemenata, sadrži vrstu i visinu svih naknada koje padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksne ili promenljive, a ako su promenljive – periode u kojima će ih banka menjati, kao i vrstu i visinu drugih troškova (porezi, naknade nadležnim organima i dr.).

Zakon o bankama(„Službeni glasnik RS“ broj 107/2015 i 14/2015) u odredbi člana 43. propisuje mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga na osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Na osnovu navedenih odredbi zakona sledi da ugovaranje prava na naplatu kamate, kao cene plasiranja novčanih sredstava banke, ne isključuje mogućnost da se ugovorom o kreditu, kao uslovi za davanje kredita, ugovore troškovi i naknade koje je korisnik kredita dužan da plati banci. Obavezivanje korisnika kredita na plaćanje troškova obrade kreditnog zahteva nije protivno načelu savesnosti i poštenja propisanom odredbom člana 12. Zakona o obligacionim odnosima, pod uslovom da je banka, u predugovornoj fazi, informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na njegov teret, što je ovde slučaj. Ponuda dostavljena tužilji povodom zaključenja predmetnog ugovora sadrži sve naknade koje je korisnik kredita dužan da plati banci, a kako je naknadno i ugovoreno u odredbi člana 6. stav 1. predmetnog ugovora i obaveznim elementima ugovora, od istog datuma. To znači da je tužilja u predugovornoj fazi obaveštena o vrsti i visini naknade koje padaju na njen teret, pri čemu nijednim propisom nije predviđeno da je banka dužna da korisniku kredita predoči strukturu ili specifikaciju troškova.

Na osnovu izloženog, sporna ugovorna odredba nije ništava u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa ne postoji obaveza tužene da tužilji vrati iznos koji je primila na ime izvršenje obaveze iz te ugovorne odredbe, na osnovu člana 104. stav 1. istog Zakona.

Iz izloženih razloga Vrhovni kasacioni sud je nižestepene presude preinačio i odluku kao u stavu drugom izreke doneo na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluku o troškovima celog postupka sadržanu u stavu trećem izreke ove presude, Vrhovni kasacioni sud je doneo na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku. Tuženoj su priznati troškovi prema njenom opredeljenom zahtevu i to: na ime angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav jednog podneska (odgovor na tužbu) u iznosu od 6.000,00 dinara, zastupanje na ročištu u iznosu od 7.500,00 dinara, za sastav žalbe 12.000,00 dinara, saglasno Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata (''Službeni glasnik RS'', br. 121/12), kao i za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara. Ovaj sud je imao u vidu i zahtev tužene za naknadu troškova sudskih taksi, ali je zaključio da isti nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku, zbog čega joj ne pripada naknada sudskih taksi.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić