Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i tužena blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju tužene.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 72/11... 10/23-drugi zakon) i našao da je revizija tužilaca neosnovana, a revizija tužene delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjenicama utvrđenim u sprovedenom postupku, tužioci su mimo delatnosti Agencije za računsko programiranje, registrovane na tužioca AA u kojoj je tužilac BB bio zaposlen, obavljali poslove „affiliate marketing“, vrste oglašavanja na internetu, tehnikom promocije kojom su se u suštini bavili prognozom opklada inostranih kladionica uspostavljanjem hiper banera preko kojih su se korisnici veb sajtova spajali na veb sajtove inostranih kladionica. Dobit od ovih poslova tužioci su sticali prema efektima oglašavanja, uplatama od inostranih kladionica, iznosa pripadajućih naknada po osnovu ostvarenog broja poseta veb sajtovima internet kladionica. Uplate su vršene na bankovne račune tužilaca i članova njihovih porodica. Ove poslove tužioci su obavljali preko dva veb sajta „www.kladionicar.com“ i „www.freebettiing.net“, registrovana na ime tužioca AA, poslovali su kao „frilenseri“ i po internom dogovoru dobit delili na ravne delove. Zbog bavljenja ovim poslovima tužioci su lišeni slobode 23.02.2010.godine, kada su po nalogu SBPOK-u dali pristupne kodove za navedene sajtove, koji su službenom intervencijom kompletno obrisani i od tada postali nedostupni, bez mogućnosti da se aktiviraju. Protiv tužilaca je sproveden krivični postupak, okončan pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu Kpo-3-59/10 od 04.02.2015. godine kojom su tužioci oslobođeni od optužbe da su izvršili krivično delo koje im je stavljeno na teret (krivično delo neovlašćeno organizovanje igara na sreću i krivično delo pranja novca). U parničnom postupku, tužiocima je pravnosnažno dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od po 6.000.000,00 dinara, zbog neosnovanog lišenja slobode, s obzirom da su u pritvoru bili 300 dana, Takođe, pravnosnažnom presudom dosuđena je i zakonska zatezna kamata na blokirana devizna sredstva od 50.114,09 evra, za period od 23.10.2010. godine kao dana izvršene blokade do pravnosnažnosti oslobađajuće krivične presude 22.10.2015. godine, u obračunatom iznosu od 13.173,19 evra u dinarskoj protivvrednosti. Oduzeta putnička vozila tužiocima nisu vraćena, iako su se u više navrata obraćali zahtevima za vraćanje vozila oduzetih povodom pokretanja krivičnog postupka koji je rezultirao oslobađanjem od optužbe. Pri ranije iskazanom stanovištu suda da vezano za nevraćena vozila ne mogu potraživati umanjenu vrednost vozila u određenom periodu, tužioci su opredelili tužbeni zahtev na isplatu protivvrednosti vozila u visini utvrđenoj putem veštačenja, koja je svakom od tužilaca dosuđena, u skladu sa odredbama člana 185. stav 3. i člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Pri tom, sud je u vidu imao da tužena nije dokazala da predmetna vozila postoje, niti da su vraćena tužiocima kao vlasnicima koji su ih osnovano potraživali.

Nasuprot revizijskom isticanju tužene, u pogledu zahteva za isplatu protivvrednosti nevraćenih vozila, sud je dao jasne i neprotivrečne razloge za usvajajuću odluku. O ovom pravu tužilaca i visini naknade koja im ponaosob pripada, drugostepeni sud je pravilno odlučio. Revizija tužene u odnosu na taj deo pobijane presude nije osnovana. U sprovedenom tužena nije dokazala da je tužiocima stavila na raspolaganje njihova vozila čije su vraćanje tražili. Pravilnost razloga koji opredeljuju odluku u ovom delu, ne može se dovoditi u pitanje revizijskim prilaganjem dopisa Direkcije za upravljanje oduzetom imovinom od 20.09.2021. godine, kao dokazne isprave koja je zahvaćena prekluzijom, prema imperativnoj odredbi člana 314. stav 2. ZPP.

Stanovište o postojanju osnova odgovornosti tužene za štetu u vidu izgubljene dobiti na strani tužilaca, podržano je od strane revizijskog suda u prethodno donetim odlukama u ovoj pravnoj stvari (Rev 4057/2018 od 17.10.2018. godine i Rev 121/2020 od 08.04.2021. godine) i nepotrebno ga je u daljem obrazlagati. Za odluku o visini izgubljene dobiti, drugostepeni sud je utvrdio sve bitne činjenice. Prema utvrđenim činjenicama, tužioci su se bavili poslovima opisane vrste oglašavanja na internetu u periodu od 2006. godine do hapšljenja 23.02.2010. godine, u vreme kada se u Srbiji tim poslom niko drugi nije bavio i zapravo su bili pioniri u tom poslu u internet okruženju u kojem je najveći broj korisnika bilo van Srbije i profit su generisali od kompanija van Srbije, koje su im praktično plaćale proviziju za njihove usluge, što je predstavljalo čist profit za tužioce. Uplate su stizale od kompanija iz inostranstva prema njima kao fizičkim licima. Veštak je naveo da se radilo o kompanija iz SAD-a, Velike Britanije, Italije i Irske koje su u svojoj zemlji bile dužne da kao isplatioci uplate sve poreske obaveze, a sa kojim državama Republika Srbija ima potpisane ugovore o izbegavanju dvostrukog oporezivanja. Doznake iz inostranstva tužioci su primali na svoje račune i račune članova svojih porodica, u nastojanju da kao frilenseri novac primaju kao fizička lica, razvrstano na svoja i imena članova svojih porodica, kako ne bi ušli u obavezu plaćanja godišnjeg poreza na dohodak građana ako prime veći iznos od propisanog neoporezovanog godišnjeg iznosa. Veštačenjem o visini izmakle dobiti zbog nemogućnosti obavljanja ovih poslova, prikazano je po godinama od 2006. zaključno sa 2009. godinom koliko je u svakoj godini dobit iznosila (strana 9 nalaza datog 18.04.2019. godine), a kao bazna osnova za utvrđenje vrednosti izgubljene dobiti u potraživanom periodu od 23.02.2010. godine do 22.10.2015. godine, uzet je iznos njihove dobiti od 140.752,36 evra ostvarene u 2009. godini, kao godini koja prethodi pokretanju krivičnog postupka. Veštačenjem je obračun dat u tri varijante. Prvom varijantom obuhvaćena je projekcija minimalne prosečne stope rasta profita od 15% na godišnjem nivou, obračunata na baznu početnu vrednost profita od 140.752 evra, što obračunato za period od 23.02. 2010.godine do 22.1.2015.godine iznosi 1.329.964 evra. Tužbeni zahtev je opredeljen prema ovoj varijanti obračuna veštaka. U drugoj varijanti obračuna veštaka, navedeni iznos od 1.329.964 evra je umanjen za 143.684,47 evra kao dinarske protivvrednosti godišnjeg poreza na dohodak građana po obračunu veštaka, tako da iskazana razlika iznosi 1.187.279,53 evra. Drugostepeni sud je prihvatio ovaj obračun, smatrajući da je u konkretnom slučaju opravdano primeniti kombinovanu metodu prihoda i porasta prihoda od minimalno 15% godišnje, kako je veštak obračunao u nalazu datom korišćenjem uporedne analize o trendovima rasta prihoda kompanija koje su se bavile istim poslom, prema pokazateljima iz više entiteta, uz zaključak veštaka da je trend porasta bio znatno iznad minimalno izračunatih 15% na godišnjem nivou. Prema trećoj varijanti obračuna veštaka, datoj pred drugostepenim sudom, kada se ne primeni stopa rasta, već za polazište uzme samo bazna vrednost ostvarenog profita iz 2009. godine tokom koje su tužioci poslovali u redovnom toku stvari, koja iznosi 140.752 evra, za period od šest godina dobija se iznos 844.512 evra, koji umanjen zbog toga što u pitanju nisu cela 2010. i cela 2015. godina, dolazi se do iznosa izgubljene dobiti za potraživani period od 850.961,6 evra.

Kod ovakvo utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud zaključio da tužioci ostvaruju pravo na naknadu izgubljene dobiti u čijem su ostvarenju sprečeni aktima državnih organa od pokretanja krivičnog postupka pa do pravnosnažnosti presude u krivičnom postupku koji je protiv njih sproveden i okončan oslobađanjem od optužbe.

Međutim, po nalaženju revizijskog suda, visina izgubljene dobiti koju bi tužioci ostvarili, od strane drugostepenog suda je određena prihvatanjem neodgovarajuće metode obračuna. Nije sporno da su tužioci uskraćeni u dobiti od poslova oglašavanja koje su kao frilenseri obavljali u Republici Srbiji i da im zbog toga pripada odgovarajuća naknada u novcu.

Obim naknade materijalne štete, kao obične štete i izmakle koristi reguliše član 189. Zakona o obligacionim odnosima. Odredbom stava 3. propisano je da pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Po nalaženju Vrhovnog suda, prema utvrđenim okolnostima konkretnog slučaja, visinu izmakle koristi valjalo je odrediti prema dobitku koji se na strani tužilaca osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari u ravni ostvarenog dobitka u 2009. godini primenjenog na potraživani period. Tužioci su u prethodnom višegodišnjem periodu dobit ostvarivali uplatama iz inostranstva na bankovne račune u Republici Srbiji, te je za njih gubitak nastao u Republici Srbiji. Dobit je ostvarivana prema obimu korišćenja njihovih usluga. To ne znači da bi u narednim godinama tužioci ostvarili veći obim pruženih usluga, veću proviziju i veću dobit, odnosno da bi u svakoj narednoj godini imali povećanje dobiti, gledano od dobiti ostvarene u 2009. godini kao poslednjoj godini njihovog bavljenja poslovima opisanog oglašavanja kada su i ostvarili najveći prihod u odnosu na prethodne godine u kojima su takođe bili jedini koji su se tim poslovima bavili na teritoriji Republike Srbije. Imajući u vidu da se ovde radi o dobiti na strani tužilaca kao fizičkih lica koji su se opisanim poslovima bavili kao „frilenseri“ u Republici Srbiji, revizija tužilaca nije osnovana u shvatanju da je tužiocima naknadu trebalo odrediti po principu uvećanja za rast profita od istovetne delatnosti na strani inostranih kompanija, bez umanjenja za iznos poreza na dohodak građana kao poreske obaveze koja nije nastala, a i zastarelošću bi bila zahvaćena. Tužioci nisu poslovali ni kao domaća, ni kao inostrana kompanija, te porast profita na strani inostranih kompanija nije relevantna za ocenu izmakle koristi koju bi tužioci ostvarili kao fizička lica.

Tužiocima pripada naknada izgubljene dobiti kakvu su prethodno ostvarivali i mogli da očekuju da će nastaviti da ostvaruju na istovetan način, da nije došlo do pokretanja i vođenja krivičnog postupka sa ishodom u oslobađajućoj presudi.

Neodrživo je i isticanje tužene da je kod obračuna naknade trebalo na prilive uplaćene na račune članova domaćinstva tužilaca obračunati stopu poreza na poklon i naknadu umanjiti, iako je i taj priliv ostvaren kao dobit tužilaca povodom koje je protiv njih sproveden krivični postupak okončan oslobađajućom presudom.

Prema stavu revizijskog suda, za obim štete zbog toga što su tužioci onemogućeni da se bave delatnošću kojom su ostvarivali prihode, merodavna je treća varijanta obračuna veštaka (izneta na glavnoj raspravi pred drugostepenim sudom 29.07.2021. godine, na koju primedbe nisu upućene), integrisana u činjenično utvrđenje pobijane presude, prema kojoj izgubljena dobit na strani tužilaca za potraživani period iznosi 850.961,6 evra. O naknadi u visini dinarske protivvrednosti ovog iznosa sa pripadajućom kamatom od utuženja 21.04.2016. godine do isplate, pravilno je odlučeno. Preko toga, za potraživani iznos od još 371.317,93 evra na ime izgubljene koristi tužbeni zahtev nije osnovan.

Sa iznetih razloga, na osnovu člana 414. i 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković