Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Ispitujući pobijenu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ 72/11 ... 10/23) Vrhovni sud je našao da je revizija tuženih dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, ali da nije osnovana.

U sprovednom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, budući da u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi su u decembru 2008. godine u Surdulici obili prodajni objekat - lokal vlasništva tužioca SZR zlatara „Mini sport“ i oduzeli robu ukupne vrednosti 1.297.908,00 dinara, i to više pokretnih stvari u vidu muških, ženskih i dečijih cipela, ručnih satova, srebrnog nakita taksativno naznačenih u potvrdama o privremeno oduzetim predmetima KU 110 i 112/08 od 23.12.2008. godine. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Surdulici, Sudska jedinica Vladičin Han K 2752/2010 od 27.03.2015. godine, okrivljeni (ovde tuženi) su oglašeni krivim za krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 2. u vezi stava 1. tačka 1. i 2. KZ u vezi člana 33. KZ i osuđeni na kaznu kućnog zatvora. Sve te stvari privremeno oduzete po navedene dve potvrde tužiocu su vraćene od strane policijskih službenika 23.12.2008. godine. Tužilac je odmah po izvršenju krivičnog dela 17.12.2008. godine, izvršio popis oduzete robe radi utvrđenja njene vrednosti. Kada je dobio potvrdu o robi koja mu je vraćena sa službenim licima policije istog trenutka je izvršio upoređivanje robe koja mu je vraćena sa robom koju za koju su radili popisne liste pa su utvrdili da je vraćeno više robe nego što je popisno da nedostaje. Nakon ponovo obavljenog razgovora sa službenim licima policije od istih je dobio instrukciju da ponovo izvrši popis robe u radnji kada je utvrđeno da nedostaje roba koja je predmet tužbenog zahteva i koja mu do današnjeg dana nije vraćena. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, izvršenim tokom krivičnog postupka, a zatim i u parničnom postupku na osnovu podataka knjigovodstvene evidencije, utvrđena je količina i vrednost robe koja nedostaje. Kao posledica izvršenog krivičnog dela oduzeta je roba u vrednosti od od 1.297.908,00 dinara, a tužiocu je vraćena roba u vrednosti od 822.538,00 dinara, a nije mu vraćen deo ukradene robe u vrednosti od 492.350,00 dinara. Saslušanjem tuženih u svojstvu parnične stranke utvrđeno je da se u bunkeru nalazila roba u vidu cipela, patika i ostalog, dok je dragocena roba (satovi, narukvice i nakit) bio u kući tuženog BB, u koji deo kuće nije ulazio niko osim njih dvojice. Apelovali su policijskim službenicima da džakove smeštene u blizini bioskopa u Surdulici uzmu kako ta roba nebi bila raznešena, što su policijski službenici učinili i iste večeri su svu robu koju su tamo zatekli doneli u policiju. Razlika u vrednosti vraćene robe u nakitu oko 6.000,00 dinara nastala je kao posledica gubitka robe usput. Tužilac tužbom potražuje iznos od 492.350,00 dinara, što predstavlja vrednost robe koja tužiocu nije vraćena.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete u iznosu vrednosti robe koja tužiocu nije vraćena od 492.350,00 dinara, pozivajući se na procesna pravila o teretu dokazivanja. Stanovište ovog suda je da ne može utvrditi odgovornost tuženih za štetu nastalu izvršenjem krivičnog dela u smislu člana 154. ZOO jer su tuženi otklonili štetnu posledicu izvršenog krivičnog dela, a tužilac nije dokazao da mu tuženi duguju preostali iznos od 492.350,00 dinara, odnosno nije dokazao vrednost nevraćene robe (vrstu i količinu), zbog čega tuženi ne mogu ni biti obavezani na isplatu tog iznosa.

Drugostepeni sud nije prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda pa je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete zbog otuđenih stvari, nalazeći da su pravnosnažnom presudom tuženi oglašeni krivim za krivično delo teške krađe robe u ukupnoj vrednosti od 1.297.908,00 dinara, da je tužiocu po predatim potvrdama vraćena roba u vrednosti od 822.538,00 dinara, pa kako su tuženi oglašeni krivim za nestanak robe u većoj količini i vrednosti u odnosu na onu koja je vraćena tužiocu, usvojio je tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete zbog otuđenih stvari u iznosu od 492.350,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25.01.2021. godine do isplate.

Po nalaženju Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Članom 155. ZOO propisano je da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), a visina štete prema članu 189. ZOO utvrđuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke.

Odredbom člana 13. ZPP propisano je da je u parničnom postupku protiv učinioca krivičnog dela, sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim.

Suprotno navodima revizije, u konkretnom slučaju je utvrđeno da su se predmetne stvari nalazile u lokalu tužioca, da tužilac poseduje dokumentaciju o nabavci ukradene robe koja je bila evidentirana u poslovnim knjigama tužioca, pa je nesumljivo utvrđena količina i vrednost protivpravno oduzete robe. Sledom navedenog, pravilno je drugostepenom presudom odlučeno o obavezi naknade štete zbog protivpravnog oduzimanja robe izvršenjem krivičnog dela teške krađe izvršenim nad tužiocem kao oštećenim. Prema sadržini osuđujuće krivične presude, tužiocu je kao oštećenom oduzeta na njegovu štetu taksativno navedena roba u vrednosti od 1.297.908,00 dinara, a po predatim potvrdama tužiocu je vraćena roba u vrednosti od 822.538,00 dinara. Tužilac je podneo tužbu radi ostvarenja imovinskopravnog zahteva u vrednosti otuđenih stvari koje mu nisu vraćene u iznosu od 492.350,00 dinara. Roba u utvrđenoj količini i vrednosti je protivpravno oduzeta tužiocu izvršenjem krivičnog dela teške krađe, za koje su revidenti oglašeni krivim i osuđeni pravnosnažnom presudom, pa tužilac osnovano zahteva naknadu štete koja mu je prouzrokovana deliktnim radnjama tuženih. Prema tome, tužilac osnovano zahteva naknadu materijalne štete u ovoj parnici na teret tuženih kao solidarno odgovornih lica prema članu 158. i 206. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da su tužiocu vraćene pokretne stvari koje su mu oduzete izvršenjem krivičnog dela. Naime, tuženi u smislu pravila o teretu dokazivanja nisu dokazali da je do manjka i razlike u vrednosti stvari došlo usled postojanja knjige veresije, već su samo isticali paušalne navode da su navedeni predmeti vraćeni tužiocu u toku trajanja krivičnog postupka, kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud, a revizijom se neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.

Predmet ocene revizijskog suda nisu bili navodi revizije kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje jer to nije dozvoljen revizijski razlog prema članu 407. stav 2. ZPP.

Pravilno je odlučeno o naknadi troškova postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković