Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1839/21 od 30.09.2021. godine odlučeno je o žalbama stranaka i presuda Osnovnog suda u Šidu P 130/18 od 29.10.2019. godine je preinačena tako što su obavezani tuženi da tužiocu (pored iznosa od 1.428.034,89 dinara) solidarno isplate još i iznos od 723.012,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 08.02.2019. godine do isplate i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, a u pobijanom usvajajućem delu (stav 2) i preostalom pobijanom odbijajućem delu (iz stava 3) navedena presuda je potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, revizije su blagovremeno izjavili tužilac, sa predlogom da se o reviziji odluči primenom člana 404. ZPP, tužena Opština Šid takođe sa predlogom da se o reviziji odluči primenom člana 404. ZPP i tuženi UTP „Vojvodina“ iz Šida. Navedeno je da se revizije izjavljuju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljenih revizija i utvrdio da su revizije tuženih dozvoljene protiv preinačavajućeg dela drugostepene presude po članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...10/23 - drugi Zakon, u daljem tekstu ZPP).

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Tužba u ovom postupku podneta je 17.12.2010. godine, a preinačena 10.10.2019. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela po reviziji tužioca iznosi 3.836.811,25 dinara, što odgovara dinarskoj protivrednosti 32.643,54 evra na dan preinačenja tužbe 10.10.2019. godine (1€=117,5366 dinara). Vrednost predmeta spora pobijanog dela po revizijama tuženih iznosi 2.151.047,69 dinara, što odgovara dinarskoj protivrednosti 18.301,09 evra na dan preinačenja tužbe.

Imajući u vidu da je vrednost predmeta spora pobijanog dela po reviziji tužioca i reviziji prvotužene niža od propisane za dozvoljenost revizije, Vrhovni sud je ispitao ispunjenost uslova da se dozvoli odlučivanje o ovim revizijama primenom člana 404. ZPP.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Iz navedenog proizilazi da su zakonom izričito propisani dodatni, posebni uslovi pod kojima revizijski sud može izuzetno dozvoliti reviziju i odlučiti o ovom pravnom leku i onda kada revizija nije dozvoljena na osnovu člana 403. ZPP. Isticanje pogrešne primene materijalnog prava predstavlja zakonski razlog za izjavljivanje posebne revizije, isključivo ukoliko zbog pogrešne primene materijalnog prava u drugostepenoj odluci postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Ceneći razloge tužioca za odlučivanje o reviziji kao posebnoj, Vrhovni sud je našao da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni navedeni uslovi iz citirane zakonske odredbe da se dozvoli odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Pri tom, ovaj sud je imao u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, sadržinu presuda donetih u ovoj pravnoj stvari i prethodno donete odluke revizijskog suda u ovoj pravnoj stvari, kao i razloge na kojima je zasnovana pobijana presuda u primeni materijalnog prava, nalazeći da u konkretnom slučaju nije ispunjen zakonski uslov koji bi se odnosio na potrebu ujednačavanja sudske prakse i da ne postoji potreba za novim tumačenjem prava, niti za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, odnosno pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. U parnicama sa tužbenim zahtevom za naknadu štete, primena materijalnog prava je uslovljena utvrđenim činjeničnim stanjem. Utvrđeno činjenično stanje ne može se osporavati u postupku po reviziji, ni kada je redovna revizija dozvoljena (član 407. stav 2. ZPP). To svakako ne može biti razlog ni za izjavljivanje posebne revizije, čija je dozvoljenost uslovljena ispunjenjem dodatnih zakonskih uslova koji se odnose isključivo na primenu materijalnog prava. Takođe, razlozi revizije delom se odnose na bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog kojih se posebna revizija ne može izjaviti. Institut izuzetne dozvoljenosti revizije predviđen je isključivo za pitanja iz domena primene materijalnog prava, i to pod uslovima koji su zakonom izričito propisani, a ne odnose se na primenu procesnih normi.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao posebnoj, pa je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Nadalje, ispitavši dozvoljenost revizije tužioca u smislu člana 410. stav 2. tačka 5 ZPP, ovaj sud je iz razloga koji su prethodno izneti vezano za revizijski cenzus, našao da revizija tužioca nije dozvoljena primenom člana 403. stav 3. ZPP, pa je na osnovu člana 413. ovog zakona, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Izneto u pogledu odluke o posebnoj reviziji tužioca odnosi se i na posebnu reviziju tužene Opštine Šid, po kojoj takođe nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje primenom instituta izuzetne dozvoljenosti revizije, po oceni Vrhovnog suda. Pre svega, imajući u vidu pravno stanovište revizijskog suda iskazano u prethodno donetoj odluci u ovoj pravnoj stvari po istom pravnom pitanju po kojem tužena kao revident iznova predlaže razmatranje pozivom na član 404. ZPP, kao da poništaj sudskog poravnanja o naknadi za eksproprisanu nepokretnost predstavlja uslov za ocenu o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu štete u vidu izmakle dobiti zbog nemogućnosti korišćenja nepokretnosti u pogledu koje je doneto rešenje o deeksprorijaciji, a po kojem pitanju je stav revizijskog suda već jasno iskazan u ovoj pravnoj stvari, uzimanjem u obzir predmeta spora i utvrđenih okolnosti konkretnog slučaja.

Zbog neispunjenih uslova za odlučivanje o reviziji tužene primenom člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu stava 2. istog člana i primenom člana 413 ZPP reviziju odbacio kao nedozvoljenu protiv drugostepene presude u delu kojim je žalba tužene odbijena i potvrđena prvostepena presuda.

Imajući u vidu da vrednost predmeta spora pobijanog dela po reviziji tuženog UTP „Vojvodina“ iz Šida, ne prelazi revizijski cenzus propisan odredbom člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija ovog tuženog nije dozvoljena, osim u preinačavajućem delu presude drugostepenog suda.

Ispitujući drugostepenu presudu u granicama dozvoljenog pobijanja po članu 403. stav 3. i 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizije tuženih nisu osnovane.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti drugih bitnih povreda koje bi predstavljale dozvoljeni razlog za reviziju u smislu člana 407. stav 1. tačke 2), 3) i 5) ZPP. Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i zaključak tog suda o pravu tužioca na naknadu štete za isti period objektivne nemogućnosti izdavanja u zakup poslovnog prostora, od deposederinja do sticanja nepokretnosti od strane trećeg savesnog lica, dajući prednost metodološkom pristupu obračuna visine pripadajuće naknade prema uporednim pokazateljima o cenama zakupa prema nalazu veštaka Ćurčić Dušana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, odlukom tužene Opštine Šid od 10.04.1979. godine utvrđeno je postojanje opšteg interesa za eksproprijaciju nepokretnosti - kat. parcele broj ... KO ..., površine 5 ari i 55 m2, u ... u ulici ... broj ... i porodične stambene zgrade na toj parceli, radi proširenja ugostiteljskih kapaciteta pravnog prethodnika tuženog UTP „Vojvodina“ Šid. Rešenjem Sekretarijata za finansije SO Šid br 465-12/80 od 18.11.1980. godine predmetne nepokretnosti, tada u suvlasništvu tužioca u 3/8, BB i VV u po 2/8 i GG u 1/8 udela, ekrsproprisana je u korist Opštine Šid. U vanparničnom predmetu Opštinskog suda u Šidu R 273/81 dana 28.12.1982. godine zaključeno je sudsko poravnanje kojim se Opština Šid obavezala da suvlasnicima eksproprisane nepokretnosti na ime naknade za oduzetu nepokretnost isplati iznos od 1.667.090,60 dinara. Navedeni novčani iznos je u celosti isplaćen bivšim vlasnicima. Nepokretnosti su upisane kao društvena svojine, sa pravom korišćenja tužene Opštine Šid. Tužioci su deposedovani 01.01.1983. godine. U 1984. godini Opština Šid je besteretno prenela pravo korišćenja na pravnog prethodnika drugotuženog, kao krajnjeg korisnika. Pravni prethodnik drugotuženog nije izvršio znatnije radove radi čije izgradnje je nepokretnost eksproprisana, već ju je kupoprodajnim ugovorom zaključenim 19.03.1998. godine otuđio i preneo u svojinu trećem licu, DD iz ..., koji je od tada upisan u javnim knjigama kao njen vlasnik. Rešenjem Odeljenja za urbanizam, komunalno-stambene i imovinsko-pravne poslove Opštinske uprave Šid broj ...-.../...- ... od 03.07.2009. godine, po zahtevu ranijih sopstvenika poništeno je rešenje o eksproprijaciji predmetne nepokretnosti, na osnovu člana 36. stav 3. Zakona o eksproprijaciji od 18.11.1980. godine, iz razloga što korisnici eksproprijacije nisu u roku od tri godine od pravnosnažnosti odluke o naknadi izveli znatnije radove na objektu radi čije izgradnje je izvršena eksproprijacija. U ovom rešenju je navedeno da će se pred sudom rešiti imovinskopravni odnosi između korisnika eksproprijacije i vlasnika nepokretnosti. Parnični postupak pokrenut je tužbom podnetom 17.12.2010. godine. Pravnosnažnim delom presude Osnovnog suda u Šidu P 1904/12 od 15.12.2015. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike između tržišne vrednosti i isplaćene vrednosti naknade za eksproprisanu nekretnost po poravnanju. U sprovedenom postupku je utvrđeno stanje nepokretnosti u vreme eksproprijacije, kao i koji su radovi preduzeti nakon eksproprijacije, da su izvedeni radovi bili nužni kako bi se sprečilo rušenje objekta, uz to utvrđeno je i kako je nepokretnost korišćenja pre i nakon izvršene eksproprijacije, da su raniji sopstvenici pre eksproprijacije poslovni deo objekta izdavali u zakup pravnom prethodniku drugotuženog, dok stambeni deo nije bio izdavan ni pogodan za stanovanje ni pre ni posle eksproprijacije. Na pogodnost poslovnog prostora za obavljanje ugostiteljske delatnosti, iako znatniji radovi nisu izvedeni (što je bio razlog deeksproprijacije) ukazuje i utvrđena činjenica da je DD odmah po kupovini poslovni prostor koristio kao ..., dok stambeni deo nije koristio niti izdavao u zakup. S obzirom da raniji sopstvenici eksproprisane nepokretnosti od dana kada su deposedovani 01.01.1983. godine pa nadalje nisu bili u posedu predmetnih nepokretnosti i da naturalna restitucija nije moguća, utvrđena je izmakla korist koja je za tužioca, koji se sada legitimiše kao suvlasnik sa ½ udela, nastala zbog nemogućnosti korišćenja nekretnine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 63. i 64. Zakona o eksproprijaciji, kao i članova 154, 189. i 132. Zakona o obligacionim odnosima, delimično usvojio tužbeni zahtev nalazeći da tužilac ima pravo na naknadu izmakle koristi prema svom suvlasničkom udelu zbog nemogućnosti korišćenja poslovnog prostora predmetne nepokretnosti i da je dokazao njenu visinu, pa je tužiocu dosudio iznos od 1.428.034,89 dinara, dok je za veći iznos tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Pobijanom drugostepenom presudom prvostepena presuda je u odbijajućem delu preinačena, usvajanjem zahteva za još 723.012,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 08.02.2019. godine do isplate, sa obrazloženjem da je tužilac u odnosu na poslovni prostor dokazao postojanje štete, imajući u vidu da je i pre eksproprijacije poslovni prostor bio izdat u zakup, da ostvaruje pravo na naknadu štete u vidu izgubljene koristi u visini zakupnine za poslovni prostor od deposedovanja 01.01.1983. godine do otuđenja trećem savesnom licu 19.03.1998. godine, koja prema suvlasničkom udelu tužioca iznosi 11.777,85 dinara mesečno, za navedeni period ukupno 2.151.047,69 dinara, pa je za iznos razlike između tog iznosa i iznosa dosuđenog prvostepenom presudom, tužbeni zahtev ocenjen osnovanim, pravilnim opredeljem drugostepenog suda o prihvatljivosti nalaza veštaka Ćurčić Dušana. Pri tom, pravno stanovište prvostepenog suda o obavezi tuženih da tužiocu naknade nastalu štetu, drugostepeni sud je prihvatio i u razlozima donete presude pozvao se na odredbe člana 154. stav 1, 155, 185. i 189. stav 2. i 3. Zakona o obligacionim odnosima, čijom je primenom odlučeno o osnovanosti tužbenog zahteva u usvojenom delu, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja u prvostepenom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijama tuženih osporava pravilnost presude drugostepenog suda.

O osnovu i visini tužbenog zahteva za isplatu izmakle dobiti zbog nemogućnosti korišćenja nepokretnosti nakon izvršene deeksproprijacije, odlučeno je na osnovu raspravljenih činjenica u postupku i rezultata dokazivanja. Osporavanje ocene dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja, u revizijskom postupku nije dozvoljeno. U pogledu primene materijalnog prava, kao što je od strane revizijskog suda u prethodnoj odluci ukazano da okolnost da zaključeno sudsko poravnanje o naknadi za eksprisanu nepokretnost nije poništeno, da je o delu tužbenog zahteva koji se odnosio na isplatu razlike između tržišne vrednosti i isplaćene vrednosti naknade za eksproprisane nepokretnosti odlučeno pravnosnažnom presudom u ovom postupku, i da ta okolnost nije od uticaja na odlučivanje o zahtevu za naknadu štete po osnovu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti korišćenja predmetnog prostora kao posebnom pravnom osnovu, ocenom drugostepenog suda kod ponovnog odlučivanja integrisane su činjenice i pravni stav o pravu i visini tužiocu pripadajuće naknade na teret tuženih. Nasuprot revizijskim isticanjima tuženih, donošenjem rešenja o deeksproprijaciji nastupaju pravne posledice koje se za ranije sopstvenike ogledaju u pravu na naknadu kojom se nadomešćuju koristi koje bi redovnom toku stvari ostvarili da nije došlo do promene u svojinskom režimu, eksproprijacijom i deposedovanjem, izvršenim sa ciljem koji se nije ostvario. Za nastalu situaciju i posledice koje su proizišle odgovornost snose tuženi. Tužilac i ostali suvlasnici do eksproprijacije, raspolagali su ovlašćenjem da nepokretnosti koriste i na način da se izdaju u zakup, što su i činili sa poslovnim prostorom koji namenu nije menjao. U postupku je dokazano ispunjenje uslova za ostvarenje prava na naknadu štete, primenom člana 189. stav 3. ZOO, a od strane drugostepenog suda pravilno odlučeno o visini naknade štete dosuđene na teret tuženih za period osnovanog traženja, prema cenama zakupa u vreme veštačenja a stanju nekretnina u vreme eksproprijacije, na osnovu veštačenja veštaka Dušana Ćurčića, u skladu sa odredbom člana 189. stav 2. istog zakona.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke ove presude.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić