U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić-Momirović, Marine Govedarice, Ljubice Milutinović i Jasminke Stanojević, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Sanja Radenković, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7601/16 od 24.11.2016. godine, u sednici održanoj 16.11.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7601/16 od 24.11.2016. godine u preinačenom odbijajućem delu.

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7601/16 od 24.11.2016. godine, u preostalom delu, kao o izuzetno dozvoljenoj i u tom delu se ODBACUJE revizija tužioca kao nedozvoljena.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12487/14 od 10.06.2016. godine, u prvom stavu izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti, usled neosnovanog lišenja slobode, isplati 1.175.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 10.06.2016. godine do isplate. U drugom stavu izreke, odbijen je tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa, a za još 845.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 10.06.2016. godine, do isplate, po istom osnovu, kao neosnovan. U trećem stavu izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 207.800,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7601/16 od 24.11.2016. godine, u prvom stavu izreke, preinačena je prvostepena presuda u prvom stavu izreke tako što je obavezana tužena da tužiocu, na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti prouzrokovanih neosnovanim lišenjem slobode, isplati 720.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 10.06.2016. godine do isplate, dok je preko ovog iznosa tužbeni zahtev tužioca sa zakonskom zateznom kamatom odbijen kao neosnovan. U drugom stavu izreke, potvrđena je prvostepena presuda u drugom stavu izreke i žalba tužioca odbijena kao neosnovana. U trećem stavu izreke, preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u trećem stavu izreke prvostepene presude, tako što je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 131.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 10.06.2016. godine do isplate. U četvrtom stavu izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. U petom stavu izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, predloživši da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u preinačenom odbijajućem delu, primenom člana 403. stav 2. tačka 2 i člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je revizija dozvoljena i neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu kao okrivljenom, je rešenjem Višeg suda u Beogradu od 13.04.2011. godine određen pritvor, na osnovu člana 142. stav 1. tačka 1. ZKP koji je tada važio, s tim da će trajati najduže mesec dana, a da će se računati od dana lišenja slobode. Tužilac je lišen slobode 29.06.2011. godine, a pritvor mu je ukinut rešenjem Višeg suda u Beogradu od 07.10.2011. godine. Presudom Višeg suda u Beogradu K 955/11 od 21.11 2012. godine, tužilac je oslobođen od optužbe da je preduzeo opisane radnje, kojima bi izvršio krivično delo neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga iz člana 246. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 3618/13 od 24.10.2013. godine, odbijena je kao neosnovana žalba Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, a navedena prvostepena presuda potvrđena u oslobađajućem delu. Tužilac je u pritvoru bio 101 dan, odnosno od 29.06.2011. godine do 07.10.2011. godine. Inače, nije znao da je za njim raspisana poternica dva i po meseca pre nego je uhapšen i to ga je iznenadilo, jer nije izbegavao odazivanje na policijski poziv, ali ga niko nije ni zvao. Otkazan mu je ugovor o radu 15.08.2011. godine, zbog učinjene povrede radne obaveze koja se sastojala u neopravdanom izostajanju sa posla u trajanju dužem od pet dana i to počev od 28.07.2011. godine pa nadalje. U vreme hapšenja, tužilac je živeo sa sestrom i zetom, nije menjao posao, nije bio osuđivan, a protiv njega se ranije nije vodio krivični postupak. Otac i sestra tužioca su sve to teško podneli. Tužilac po izlasku iz pritvora nije mogao da nađe posao šest meseci.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete za duševne bolove zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti, prouzrokovanih neosnovanim lišenjem slobode, u iznosu preko 720.000,00 dinara, a do 1.175.000,00 dinara, neosnovan.

Odredbom člana 560. stav 1. tačka 1. ZKP („Službeni glasnik SRJ“ broj 70/01 ... „Službeni glasnik RS“ 58/04 sa izmenama i dopunama), koji je bio na snazi u vreme štetnog događaja, propisano je da pravo na naknadu štete pripada i licu koje je bilo u pritvoru, a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka, ili je postupak obustavljen pravnosnažnim rešenjem, ili je pravnosnažnom presudom oslobođeno od optužbe ili je optužba odbijena. Pravo na naknadu štete po ovoj odredbi zavisi od ishoda postupka, pa oštećeni ima pravo na naknadu štete ukoliko je oslobođen od optužbe, iako je pritvor bio zakonito određen.

Kako se, u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, naknada štete dosuđuje obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, a imajući u vidu svrhu naknade nematerijalne štete, pravilna je odluka o visini naknade u pobijanoj presudi. Uzimajući u obzir sve relevantne činjenice koje su od uticaja na odmeravanje visine naknade, kao i cilj kome naknada nematerijalne štete služi (član 200. stav 2. ZOO), Vrhovni kasacioni sud nalazi da je iznos koji je tužiocu dosuđen pobijanom odlukom, pravilno i adekvatno odmeren i predstavlja pravičnu naknadu ovog vida nematerijalne štete. Pravična naknada nematerijalne štete predstavlja oblik otklanjanja štetnih posledica i sastoji se u isplati sume novca, kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće. Pri tom, pravična novčana naknada ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete, niti sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom (podsticanje lukrativnih motiva ili komercijalizacija ličnih dobara).

Pri tom je drugostepeni sud za svoju odluku dao jasne i potpune razloge, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne, zbog čega su suprotni navodi revizije neosnovani.

Na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, doneta je odluka kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izuzetnoj dozvoljenosti revizije protiv pobijane presude u preostalom delu, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da razlozi za odlučivanje o reviziji nisu osnovani.

Članom 404. stav 1. ZPP propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji propisani članom 404. stav 1. ZPP. Predmet spora je zahtev za naknadu štete. Osnovanost zahteva za naknadu štete ceni se prema utvrđenom činjeničnom stanju u svakom konkretnom slučaju, od čega zavisi pravilnost primene materijalnog prava. Osim toga, revizija tužioca ukazuje samo na pogrešnu primenu materijalnog prava, a ne i na razloge iz člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije protiv pobijane presude u preostalom delu, u smislu člana 410. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca u ovom delu nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3.Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, za koju vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici radi naknade štete podneta je 11.07.2014. godine, a vrednost predmeta spora pobijenog dela iznosi 845.000,00 dinara.

Kako vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija tužioca u ovom delu nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odbačena je revizija u ovom delu kao nedozvoljena.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić