Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB iz ..., čiji je punomoćnik Zlatko Vidović, advokat iz ..., protiv tužene VV, čiji je punomoćnik Predrag Konstatinović, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1233/16 od 21.12.2016.godine, u sednici veća održanoj 05.09.2019.godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1233/16 od 21.12.2016.godine i predmet vraća drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Šidu P 1411/11 od 19.01.2016.godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocima na ime naknade štete isplati iznos od 5.703.522,05 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, kao i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka. Obavezani su tužioci da tuženoj naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 177.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1233/16 od 21.12.2016. godine žalba tužilaca je odbijena i prvostepene presuda potvrđena.

Protiv drugostepene presude tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija tužilaca osnovana.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da su tužilja i tužena dana 23.02.2009.godine zaključile namenski ugovor o kreditu za kupovinu osnovnih sredstava u iznosu od 5.102,05 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate uz kamatu po stopi od 1,95 % mesečno na neotplaćeni deo glavnice, sa rokom otplate 48 meseci i visine mesečne rate od 166 evra. Kredit je isplaćen na račun tužilje kao korisnika kredita otvoren kod tužene dana 23.09.2009.godine. Sve poslove vezane za uplate i izmirenje obaveza po ovom kreditu je obavljao tužilac, suprug tužene, koga je ona ovlastila za to. Tužioci imaju registrovano gazdinstvo čiji je nosilac tužilja, a tužilac je član poljoprivrednog gazdinstva. Tužioci su prvih godinu dana otplate ovog kredita povremeno kasnili sa uplatama dospelih rata, ali su ta kašnjenja bila od po nekoliko dana. Tužilac je dolazio u poslovne prostorije tužene kako bi utvrdio koji tačno iznos treba da se uplati, ili bi telefonski kontaktirao sa GG, zaposlenom kod tužene-kreditni službenik za poljoprivredne kredite. Tužioci su u ovom periodu osim navedenog kredita kod tužene imali četiri kredita kod DD, i to tri kredita za potrebe poljoprivredne proizvodnje i 1 kredit za kupovinu vozila i tri kredita kod ĐĐ, ukupno 8 kredita. U otplati kredita koji su imali kod DD bilo je docnje u isplati koja je od strane banke prijavljivana Kreditnom birou, ali docnja je bila zbog pogrešno obračunate kursne razlike, te nedovoljne uplate na dinarsku partiju. U toku 2010.godine, tužioci su podneli zahtev za odobrenje još kredita i to investicionog kredita kod banke EE i kredit je odobren 01.06.2010.godine. Pri uplati anuiteta za jul 2010.godine po predmetnom kreditu kod tužene, koja je dospela 01.07.2010.godine, a uplaćena 06.07.2010.godine, tužioci su ostali dužni banci 30,81 dinar. Tužena pripremu i slanje podataka u Kreditni biro vrši centralizovano na nivou banke, a podaci kreditnom birou se pripremaju i šalju automatski i na to nikakav uticaj nemaju zaposleni iz kreditnih službi banke. U konkretnom slučaju formiranje podataka za Kreditni biro je završeno 31.08.2010.godine, kada su i poslati podaci koje je Kreditni biro evidentirao 01.09.2010.godine. Tužiocu su u junu mesecu, nakon što im je odobren investicioni kredit kod banke EE imali ukupno 9 kredita. Kako su zbog prodaje 9 muznih grla proizvodili manje količine mleka i zbog toga ostvarivali manje prihode, obratili su se tuženoj sa zahtevom za refinansiranje postojećih kredita novim kreditom. U tom cilju je tužilac kontaktirao sa zaposlenom kod tužene GG, koja je postupajući po ovom zahtevu izvršila finansijski monitoring, odnosno svu analizu potrebnu za dobijanje ovog kredita i iz tog razloga je bila u domaćinstvu tužilaca radi utvrđivanja njihove kreditne sposobnosti. Tužiocima ponuđeni uslovi za dobijanje kredita od strane tužene nisu odgovarali, pa se tužilac obratio banci EE od koje je dobio povoljniju ponudu, o čemu je obavestio zaposlene kod tužene GG, predlažući da mu tužena s obzirom na dugoročnu saradnju odobri kredit pod istim uslovima, što od strane tužene nije prihvaćeno. Iz tog razloga su tužioci prihvatili uslove koje im je ponudila banka EE. Banka EE je u cilju odlučivanja o kreditnom zahtevu, izvršila analizu kreditne sposobnosti tužilaca, odnosno poljoprivrednog gazdinstva. Iako je ovo gazdinstvo u vreme podnošenja zahteva ispunjavalo uslove u pogledu starosne granice, veličine zemljišnog poseda, dužine bavljenja poljoprivredom, kreditna služba banke EE je odbila zahtev iz razloge docnje u izveštaju Kreditnog biroa, jer je u birou bila evidentirana docnja u poslednjih 60 dana u iznosu od 19.000,00 dinara, kao i zbog loše kreditne istorije kao indikatora mogućih problema u budućoj otplati kredita, s obzirom na to da su u Kreditnom birou bile evidentirane i docnje u malim iznosima, ali za svaki kredit koji su tužioci imali u prošlosti. Nakon što je odbijen zahtev tužilaca za odobrenje kredita kod banke EE, tužilac je izvršio proveru kod banaka kod kojih su imali kredite, kako bi utvrdio koja banka je izvršila prijavu Kreditnom birou zbog kašenjenja u isplati. Nakon što je došao do saznanja da je tužena izvršila prijavu dana 01.09.2010.godine, tužilac se obratio tuženoj 09.12.2010.godine sa zahtevom za ispravku ove prijave. Tada je tužiocu predočeno na koji način i iz kojih razloga je izvršena prijava kašnjenja i ponuđeno mu je da novi izvod sa podacima uplata dostavi banci EE, što je on i učinio, a kako ista to nije prihvatila, ponovo se obratio tuženoj, nakon čega je izvršena ispravka izvoda Kreditnog biroa prema kom izveštaju više nije bilo kašnjenja u isplati. Tužilac se ponovo obratio banci EE, ali njegov zahtev je odbijen, s obzirom na to da je bio kraj godine i banka više nije prihvatala zahteve poljoprivrednih gazdinstava za odobrenje kredita. Dana 03.01.2011.godine, tužilac se obratio tuženoj sa zahtevom da im se kao vid kompezacije štete do koje je dovela ovakva prijava kreditnom birou, a zbog čega im nije bio odobren kredit kod banke EE, odobri reprogram i dodeljivanje novog kredita pod uslovima koji su im ponuđeni kod banke EE. Tužena je dostavila odgovor tužiocu u kome je navedeno da je banka u svemu postupala u skladu sa poslovnom politikom banke i tužioci su pozvani ukoliko su i dalje zainteresovani za reprogram kredita koji imaju kod tužene podnesu zahtev za reprogram u Filijali ... . Tužioci su podneli zahtev, ali su odbijeni, jer ne ispunjavaju uslov za kredit iz razloga što nisu imali muznih krava, a koje su tužioci do tada prodali radi plaćanja zakupnine za zemljište koje su obrađivali i dospele rate kod banke EE po kreditu od 01.06.2010.godine, a već su i do tada poslovali sa 50% manjom proizvodnjom mleka, s obzriom na to da su u junu 2010.godine prodali 9 muznih grla.

Na osnovu tako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je zaključio da tužioci u toku postupka nisu dokazali da im je šteta prouzrokovana štetnom radnjom zaposlenog kod tužene banke, odnosno da postoji uzročno posledična veza između radnji vezanih za dostavljanje informacije o docnji u isplati kredita Kreditnom birou i štete nastale usled odbijanja zhteva tužilaca za odobrenje kredita kod druge banke. Prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilaca za naknadu štete odbio primenom odredbe člana 170, člana 154. i člana 155. Zakona o obligacionim odnosima.

Protiv prvostepene presude tužioci su izjavili žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. Za svaku od ovih povreda dali su obrazložene razloge i posebno naglasili da je predmet njihove tužbe i tužbenog zahteva naknada materijalne štete koju su oni pretrpeli zbog nezakonitog, nemoralnog i neprofesionalnog postupanja ovlašćenih radnika tužene, odnosno da je tužena banka izvršila lažno prijavljivanje nepostojećeg kašnjenja u otplati rate kredita Kreditnom birou.

Odlučujući o žalbi tužilaca drugostepeni sud je odbio njihovu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju drugostepene odluke je navedeno da u toku prvostepenog postupka nije učinjena bitna povreda iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, da nisu osnovani žalbeni navodi da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio činjenično stanje i izvršio pogrešnu ocenu dokaza, te je prihvatio navode prvostepenog suda u pogledu primene materijalnog prava. Drugostepeni sud je primenom odredbe člana 170, člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zaključio da je pravilan stav prvostepenog suda da tužioci u toku postupka nisu dokazali da im je šteta prouzrokovana radnjom zaposlene kod tužene, odnosno da postoji uzročno posledična veza između radnji vezanih za dostavljanje informacije o docnji u isplatama kredita Kreditnom birou i štete nastale usled odbijanja zahteva tužilaca za odobrenje druge banke.

Osnovano u reviziji tužilaca se ističe da je drugostepeni sud odlučujući o njihovoj žalbi učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP.

Tužioci su protiv prvostepene presude izjavili žalbu i u žalbi argumentovano naveli razloge zašto i iz kojih razloga pobijaju prvostepenu presudu. U žalbi su se pozvali na bitnu povredu odredaba postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP.

Odredbom člana 382. stav 1. ZPP je propisano da u obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode od značaja i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

Nedostaci pisane izrađene presude u parničnom postupku propisani su članom 361. stav 2. tačka 12. ZPP i odnose se na izreku ili obrazloženje odluke. Bitna povreda iz navedenog člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP uvek postoji kada, presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga, ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni, ili ako o bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika ili izvedenim dokazima.

Iz navedene odredbe, a imajući u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava, stranka koja je izjavila žalbu ima pravo na obrazloženu odluku (odluka Evropskog suda za ljudksa prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije od 09.12.1994.godine). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente, ali treba naglasiti da povreda postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva, a što znači da obrazloženje drugostepene odluke mora dati ocenu žalbenih navoda, posebno onih koji se odnose na nedostatak razloga ili suprotno tvrđenje o značaju određenih činjenica od prvostepenog suda.

Drugostepeni sud nije postupio na izložni način i nije ocenio žalbene navode koji su relevantni za odlučivanje o tužbenom zahtevu tužilaca za naknadu materijalne štete, pa je na taj način učinio bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, a na koju ukazuju i u reviziji tužioci.

Zbog izostanka drugostepenog suda da obrazloži svoju odluku i ceni žalbene navode, nije se mogla ispitati pravilnost odluke drugostepenog suda o primeni materijalnog prava, a posebno pravilnost zaključka drugostepenog suda da tužioci u toku postupka nisu dokazali da im je šteta prouzrokovana radnjom zaposlene kod tužene, odnosno da postoji uzročno posledična veza između radnji vezanih za dostavljanje informacije o docnji u isplatama kredita Kreditnom birou i štete nastale usled odbijanja zahteva tužilaca za odobrenje druge banke.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 406. stav 1. ZPP ukinuo drugostepenu presudu i predmet vratio drugostepenom sudu da ponovo odluči o žalbi tužilaca.

U ponovno postupku odlučujući o žalbi tužilaca drugostepeni sud će obrazložiti svoju odluku, kako je to navedeno u revizijskoj odluci i doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić