U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Marine Milanović, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca „AIK Niš“ doo Beograd sa sedištem u Beogradu, sa umešačem na strani tužioca „Irva Investicije“ doo sa sedištem u Beogradu, čiji su zajednički punomoćnici Aleksandar Petrović, Ana Kuprešanin i Branislav Glogonjac, advokati iz ..., s tim što tužioca zastupa i Marko Nicović, advokat iz ..., protiv tuženih AA iz ..., čiji je punomoćnik Goran Mitrović, advokat iz ..., BB iz ..., čiji je punomoćnik Petar Krčmar, advokat iz ..., VV iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Milošević, advokat iz ... i GG iz ..., čiji je punomoćnik Omer Ćehović, advokat iz ..., radi iseljenja, odlučujući o revizijama tuženih, izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6959/18 od 01.02.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 24.08.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE, kao neosnovane, revizije tuženih BB, VV i GG, svi iz ..., izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6959/18 od 01.02.2021. godine.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog AA iz ..., izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6959/18 od 01.02.2021. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na revizije.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6959/18 od 01.02.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog AA kao neosnovana i potvrđeno rešenje Višeg suda u Beogradu P 3475/17 od 06.06.2018. godine. Stavom drugim izreke, odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na žalbu, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, usvojene su žalbe tuženih izjavljene protiv presude Višeg suda u Beogradu P 3475/17 od 29.03.2018. godine ispravljena rešenjem Višeg suda u Beogradu P 3475/17 od 06.06.2018. godine i ukinuta presuda Višeg suda u Beogradu P 3475/17 od 29.03.2018. godine, ispravljena rešenjem Višeg suda u Beogradu P 3475/17 od 06.06.2018. godine. Stavom četvrtim izreke, obavezani su: tuženi AA, da se iseli sa svim licima i stvarima iz stana građevinske oznake ... odnosno faktičke oznake broj .., sprat .., levo od stepeništa, korisne površine 171,42 m2; tužena BB da se iseli sa svim licima i stvarima iz stana građevinske oznake .. odnosno faktičke oznake broj .., sprat .., desno od stepeništa, korisne površine 171,42 m2; tužena VV da se iseli sa svim licima i stvarima iz stana građevinske oznake .. odnosno faktičke oznake broj .., u potkrovlju, levo od stepeništa, korisne površine 142,87 m2; tuženi GG, da se iseli sa svim licima i stvarima iz stana građevinske oznake .. odnosno faktičke oznake broj .., u potkrovlju desno od stepeništa, korisne površine od 142,87 m2, a koji stanovi se nalaze u zgradi u Beogradu, naselje ..., objekat zvani „... kuća“ ulica ... broj .. i da navedene stanove predaju u državinu tužiocu „AIK Niš“ doo Beograd, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom petim izreke, odbijen je prigovor litispendencije kao neosnovan. Stavom šestim izreke, obavezani su tuženi da solidarno tužiocu i umešaču na strani tužioca na ime troškova prvostepenog i drugostepenog postupka isplate iznos od 3.912.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su preko svojih punomoćnika, blagovremeno izjavili revizije iz svih zakonom propisanih razloga.

Tužilac je preko punomoćnika dao odgovor na revizije. Troškove odgovora na revizije je tražio.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizije tuženih BB, VV i GG nisu osnovane.

U postupku donošnja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. U postupku po žalbi drugostepeni sud nije propustio da primeni, niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili je moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, nosilac prava gradnje na neizgrađenom građevinskom zemljištu na kome se nalazi objekat „... kuća“ na osnovu rešenja nadležnog organa bila je ŽSZ „15. april“ koja je kao investitora ugovorom od 28.06.1996. godine uključila „Gold Internacional banku“. Dana 15.12.1997. godine, preduzeće „West world group holding“ je sa „Gold Internacional bankom“ zaključilo ugovor o suinvestiranju u izgradnji poslovno-stambenog objekta pod brojem 1 na lokaciji ... „... kuća“ u kome je navedeno da je ta banka jedini nosilac prava gradnje i potpunog raspolaganja predmetnim poslovno-stambenim objektom. Tim ugovorom detaljno su regulisana prava i obaveze ugovarača, a navedeno je i da to preduzeće može bez posebne saglasnosti banke sa trećim licima sklapati ugovore o dodatnom investiranju i prodaji stanova i poslovnog prostora. Dana 24.12.1997. godine, zaključen je aneks ugovora kojim se preduzeće obavezalo da će zaključiti poseban sporazum sa DD o suinvestiranju i raspodeli poslovnog i stambenog prostora u skladu sa odlukom upravnog odbora banke od 12.12.1997. godine, koji je kao direktor banke 24.02.1994. godine izvršio uplatu 600 USD radi sticanja velikog ovlašćenja banke za obavljanje platnog prometa sa inostranstvom, koji novac mu nije vraćen niti su mu za taj iznos date akcije banke, a da banka nije u mogućnosti da mu navedena sredstava vrati, pa mu za tu protivvrednost daje stanove i lokale u stambeno-poslovnoj zgradi „... kuća“. Na osnovu zaključenog ugovora od 15.12.1997. godine izvršena je primopredaja gradilišta odnosno započetog objekta i sačinjen zapisnik. Dana 09.05.1998. godine i 15.05.1998. godine „Gold Internacional banka“ je izdala potvrde o izvršenim isplatama od strane direktora ĐĐ u ime preduzeća „West world group holding“ na osnovu navedenog ugovora u iznosu od 899.000 DEM uz konstataciju da su izvršenim uplatama izmirene sve obaveze prema banci dana 11.10.2006. godine. To preduzeće je dana 11.10.2006. godine sa DD i AA zaključilo i overilo ugovore kojima su se sporazumeli o međusobnim pravima i obavezama povodom izgradnje i realne deobe građevinsko stambeno-poslovnog objekta „... kuća“. Narednog dana 12.10.2006. godine sporazum o međusobnim pravima i obavezama povodom izgradnje i realne deobe istog objekta zaključio je DD sa BB i VV koji su takođe overeni pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu. Rešenjem Višeg suda u Beogradu P 3475/17 od 23.01.2018. godine određen je prekid postupka u odnosu na pokojnog DD zbog njegove smrti. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu L 210/98 od 12.10.1998. godine otvoren je postupak likvidacije nad „Gold Internacional bankom“. Likvidaciono veće je rešenjem od 15.10.1999. godine dozvolilo prodaju nepokretnosti likvidacionog dužnika, među kojom i objekat u izgradnji na KP br. .. i .. KO Beograd, ulica ..., naselje ..., objekat broj 1, lokacija 12. Dana 20.11.1999. godine „Gold Internacional banka“ zaključila je ugovor o kupoprodaji navedene nepokretnosti sa preduzećem „Irva“ AD, umešačem na strani tužioca koji je overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu dana 12.02.2000. godine pod II/1 Ov 107/00 i kao kupac je u celosti isplatio kupoprodajnu cenu. Umešač na strani tužioca stupio je u posed kupljene nepokretnosti na osnovu rešenja likvidacionog veća od 22.11.1999. godine o čemu je sačinjen zapisnik. Ministarstvo finansija Republike Srbije je rešenjem donetim 14.01.2000. godine odobrilo „Gold Internacional banci“ kao prodavcu da sa preduzećem „Irva“ ad zaključi ugovor o kupoprodaji sporne nepokretnosti. „Irva“ ad je 03.03.2000. godine sa ŽSZ „15. april“ zaključila ugovor o zajedničkoj izgradnji stambeno-poslovnog objekta koji je overen 05.12.2002. godine pred Opštinskom upravom Stari Grad i stupila na mesto pravnog prethodnika „Gold Internacional banke“. Dakle, suinvestitorska prava preneta su na ad „Irva“ kao novog suinvestitora pa su ugovarači podneli zahtev za regulisanje naknade za uređenje zemljišta, s tim što će „Irva“ ad platiti deo naknade za uređenje zemljišta koje se odnosi na objekat 1 i pribaviti plansku i tehničku dokumentaciju. Dana 23.06.2000. godine preduzeće „Irva“ ad sa GP „Napred“ zaključila je ugovor o izvođenju radova kao i ugovor sa Direkcijom za gređvinsko zemljište u vezi regulisanja naknade za uređenje gradskog građevinskog zemljišta. Dana 30.01.2004. godine Odeljenje za građevinske i komunalne poslove SO Čukarica donelo je rešenje o odobrenju za izgradnju koje glasi na ŽSZ „15. april“, a dana 13.04.2004. godine rešenje o upotrebi stambeno- poslovnog objekta. Dana 31.10.2003. godine zaključen je i overen pod Ov. br. 4796/3 ugovor o kupoprodaji između „Irva“ ad kao prodavca i „AIK banke“ kao kupca, a 30.10.2004. godine aneks 2 tog ugovora kojim je preciziran opis nepokretnosti koja je bila predmet osnovnog ugovora. Dana 03.10.2005. godine „AIK banka“ iz Niša je kao prodavac sa tužiocem u ovoj parnici kao kupcem zaključila ugovor o kupoprodaji Ov. br. 9938/05 koji je overen 04.10.2005. godine. U članu 2. ugovora navedeno je da je prodavac vlasnik 2461,90 m2 te nepokretnosti, a kupoprodajna cena iznosi 3.791.326,00 evra. Presudom Privrednog suda u Beogradu P 4840/10 od 21.03.2020. godine, ispravljenom rešenjem istog suda od 06.07.2020. godine i presudom Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž 9500/12 od 06.12.2012. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je pravno nepostojeći i bez pravnog dejstva ugovor o suinvestiranju i izgradnji poslovno-stambenog objekta zaključenog između „Gold Internacional banke“ ad u stečaju i „West world group holding“ društvo za proizvodnju, promet i usluge eksport-import Ov. br. 1688/97 od 15.12.1997. godine. Presudom Privrednog suda u Beogradu P 1594/13 od 07.10.2013. godine odbijen je tužbeni zahtev „West world group holding“, DD, AA i BB kojim su tražil da se utvrdi da su ništavi ugovori zaključeni između „Gold Internacional banke“ u likvidaciji i „Irva“ ad Ov. br. 107/00 od 15.02.2000. godine, zatim ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između „Irva“ ad i „AIK banke“ AD Niš Ov. br. 4796/03 od 21.12.2003. godine kao i aneksi tog ugovora od 31.12.2004. godine i 18.11.2010. godine, te da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između „AIK banke“ AD Niš i „AIK“ doo iz Niša, tužioca u ovoj parnici Ov. br. 9938/05 od 04.10.2005. godine, kao i aneks tog ugovora od 18.11.2010. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje BB da se navedeni ugovori sa aneksom ponište. Presudom Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž 577/14 od 04.02.2015. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca i potvrđena napred navedena presuda Privrednog suda P 1594/13 od 07.10.2013. godine. Rešenjem RZG SKN Beograd 2 od 27.01.2010. godine preduzeće „Irva investicije“ doo je upisano kao vlasnik predmetnog objekta. Rešenjem RGZ SKN Beograd 2 od 24.08.2011. godine tužilac u ovom sporu je upisan kao vlasnik predmetnog objekta. Tužena fizička lica se nalaze u državini opisanih stanova u naselju „...“ u objektu „... kuća“ u ulici ... broj .. od oktobra 2006. godine.

Na osnovu činjeničnog stanja koje je drugostepeni sud utvrdio na glavnoj raspravi održanoj na osnovu ovlašćenja iz člana 383. i 384. ZPP, na kojoj je ponovljeno izvođenje dokaza, kao i čitanjem svih pismena u spisima i zapisnika sa glavnih rasprava, drugostepeni sud je u skladu sa ovlašćenjima iz člana 7. i 8. ZPP utvrdio da je tužilac pravo svojine stekao na osnovu punovažnog ugovora o kupoprodaji sa „AIK bankom“ iz Niša Ov. 9938/05 od 04.10.2005. godine, aneksa tog ugovora od 18.11.2010. godine i upisom prava svojine u katastar nepokretnosti, a da je umešač na strani tužioca, prethodni vlasnik „Irva“ ad pravo svojine stekla na osnovu rešenja Privrednog suda u Beogradu L 210/98 od 22.11.1999. godine, odnosno ugovora o kupoprodaji sa „Gold Internacional bankom“ u postupku likvidacije i završetkom gradnje objekta nakon dobijanja građevinske i upotrebne dozvole, te upisom u katastar nepokretnosti, a da tuženi nemaju pravno valjan osnov za državinu predmetnih nepokretnosti, jer tuženi svoje pravo državine zasnivaju na ugovoru o suinvestiranju i izgradnji predmetnog stambeno-poslovnog objekta od 15.12.1997. godine i na sporazumima o međusobnim pravima i obavezama iz 2006. godine, koji ne predstavljaju pravno valjan osnov za državinu istih, pa je odlučio kao u izreci pobijane presude.

Vrhovni sud prihvata izneti pravni stav i date razloge drugostepenog suda u pobijanoj presudi.

Odredbom člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari (stav 1.); vlasnik mora dokazati da na stvar čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj stvari tuženog (stav 2.); pravo na podnošenje tužbe iz stava 1. ovog člana ne zastareva (stav 3.).

Odredbom člana 33. istog Zakona propisano je da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen Zakonom.

Iz navedene odredbe člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa proizilazi da je pravni posao pravni osnov, a upis u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način je način sticanja prava svojine na nepokretnosti, što znači da je neophodna kumulativna ispunjenost oba uslova za sticanje prava svojine na nepokretnosti.

Tužilac je provedenom postupku dokazao da je pravo svojine stekao na osnovu punovažnog ugovora o kupoprodaji sa „AIK bankom“ iz Niša Ov. 9938/05 od 04.10.2005. godine i aneksa tog ugovora od 18.11.2010. godine i upisom u javnim knjigama, a da je prethodni vlasnik - umešač na strani tužioca „Irva“ ad stekla pravo svojine na osnovu rešenja Privrednog suda u Beogradu L 210/98 od 22.11.1999. godine, odnosno na osnovu ugovora o kupoprodaji sa „Gold Internacional bankom“ u postupku likvidacije i završetkom gradnje spornog objekta i na osnovu rešenja RGZ SNK Beograd 2 od 24.08.2011. godine upisom u javnim knjigama. Tužilac kao vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da sa njome raspolaže u granicama određenim zakonom u smislu člana 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pa u vezi sa tim i da saglasno odredbi člana 37. istog Zakona traži povraćaj u državinu predmetne nepokretnosti, obzirom da tuženi nemaju valjan pravni osnov za državinu predmetnih stanova. Naime, tuženi svoje pravo dražvine zasnivaju na ugovoru o suinvestiranju i izgradnji poslovno-stambenog objekta od 15.12.1997. godine koje je zaključilo preduzeće „West world group holding“ sa „Gold Internacional bankom“, koji po svojoj pravnoj prirodi nije ugovor o prometu nepokretnosti, jer u momentu njegovog zaključenja nije postojala nepokretnost koja bi bila predmet prometa, već je isti imao elemente ugovora o građenju ili ugovora o delu, što je i pravni stav Privrednog apelacionog suda izražen u presudi Pž 9500/12 od 06.12.2012. godine i Ustavnog suda u rešenju Už 111/2013 od 27.10.2014. godine u odnosu na navedeni ugovor. Tuženi nisu dokazali da je preduzeće „West world group holding“ od zaključenja navedenog ugovora do okončanja postupka likvidacije nad „Gold Internacional bankom“ 22.11.1999. godine vršilo svoja investitorska prava, odnosno da je ulagalo sredstva u nastavak gradnje predmetnih stanova, a veštačenjem je utvrđeno da je stepen izgrađenosti objekta bio isti 15.12.1997. godine, na dan zaključenja navedenog ugovora i 22.11.1999. godine kada je okončan postupak likvidacije. Po okončanju postupka likvidacije „West world group holding“ više nije imalo nikakva prava (izuzev eventualno obligacionih) na predmetnom objektu, jer su investitorska prava prešla na preduzeće „Irva“ ad o čemu su u pobijanoj presudi dati jasni i detaljni razlozi, koji prenos shodno članu 136. tada važećeg Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji preduzeće „West world group holding“ nije pobijalo. Zbog navedenog ugovor o suinvestiranju i izgradnji od 15.12.1997. godine ne predstavlja valjan pravni osnov za državinu predmetnih nepokretnosti od strane tuženih, kao ni po osnovu tog ugovora zaključeni Sporazumi o međusobnim pravima i obavezama tuženih iz 2006. godine, jer preduzeće „West world group holding“ pravo koje nije imalo nije ni moglo da prenese na tužene zaključenjem tih sporazuma (predmetni stanovi nisu izgrađeni od strane „West world group holding“ a konačna raspodela i realna deoba podrazumeva i sporazum sa nosiocem prava gradnje, a to nisu bili ni „West world group holding“ ni DD), koji po svojoj pravnoj prirodi ne predstavljaju valjan pravni osnov za državinu predmetnih stanova, kako je to u postpuku pravilno utvrđeno i u pobijanoj presudi obrazloženo.

Dakle, tužilac je dokazao da je titular prava svojine na predmetnim stanovima shodno članu 20. i 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa čiji povraćaj traži u državinu po članu 37. istog Zakona, a tuženi nisu dokazali da imaju pravno valjan osnov za državinu istih (eventualno mogu biti titurali obligacionih prava koja proističu iz ugovora i sporazuma na koje se pozivaju) zbog čega su ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Iz iznetih razloga neosnovani su revizijski navodi o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijlanog prava.

Neosnovani su i revizijski navodi kojima se osporava zakonitost sprovedenog postupka likvidacije, kao i zakonitost upisa nepokretnosti u RGZ SKN, jer to nije u nadležnosti parničnog suda.

Vrhovni sud prihvata i date razloge Apelacionog suda u Beogradu da se nastavak prekinutog postupka po rešenju Višeg suda u Beogradu P 3475/17 od 23.01.2018. godine u odnosu na sada pok. DD, može tražiti pred sudom koji je postupak prekinuo.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka doneta primenom člana 153. 154. i 163. ZPP.

Kako se ni ostalim revizijskim navodima tuženih ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, Vrhovni sud je revizije tuženih BB, VV i GG odbio kao neosnovane i odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije tuženog AA u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 3. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija nedozvoljena.

Članom 410. stav 2. tačka 3. ZPP propisano je da je revizija nedozvoljena ako je reviziju izjavilo lice koje je povuklo reviziju.

Članom 413. ZPP propisano je da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti Vrhovni sud rešenjem, ako to u granicama svojih ovlašćenja nije učinio prvostepeni sud.

Članom 419. ZPP propisano je da se u postpuku povodom revizije primenjuje, između ostalih odredba o povlačenju žalbe iz člana 369. stav 2. i 3. ZPP. Analognom primenom te odredbe do donošenja odluke revizijskog suda stranka može da povuče izjavljenu reviziju, a ne može da opozove izjavu odricanja od prava na pravni lek ili izjavu o povlačenju revizije.

Kako je tuženi AA nakon izjavljivanja revizije podneskom od 19.10.2021. godine izjavljenu reviziju povukao, to je revizija u smislu člana 410. stav 2. tačka 3. ZPP nedozvoljena.

Iz navedenih razloga, primenom člana 413. ZPP odlučeno je kao u stavu dva izreke.

Troškovi odgovora na revizije ne predstavljaju troškove potrebne radi vođenja parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP zbog čega je odlučeno kao u stavu dva izreke, primenom člana 165. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić