Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2266/18 od 12.12.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavovima drugom i petom izreke, tako što je odbijen protivtužbeni zahtev kojim je tuženi tražio da se utvrdi da je tužilac povredio pravo tuženom korišćenja porodične kuće i poslovnog prostora na kp.br. .. KO ..., postavljanjem dela svog objekta na deo kp.br. .. u obliku pravouglog trougla u merama i granicama bliže određenim u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi i umešač na strani tuženog su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što su predložili da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. ZPP).

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“ broj 72/11 ... i 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana (u odnosu na preinačujući deo).

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik kp.br. .., upisane u list nepokretnosti br. .. KO ... i objekta izgrađenog na toj parceli, koji zahvata i parcelu tuženog u obliku pravouglog trougla (u merama i granicama bliže navedenim u nižestepenim presudama). Navedeni objekat tužilac je kupio od ranijeg vlasnika u stanju u kakvom se i sada nalazi. Tuženi i umešač na strani tuženog su suvlasnici i faktički korisnici kp.br. .. upisane u list nepokretnosti br. .. KO ..., na kojoj se nalazi objekat čije stepenište zahvata parcelu tužioca u obliku pravouglog trougla (u merama i granicama bliže navedenim u nižestepenim presudama). Iz nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke utvrđeno je da je razmak između objekata tužioca i tuženog sa istočne strane 1,29 m, a sa zapadne strane 0,88 m, da je na međuprostoru između ovih objekata na objektu tuženog izgrađeno jednokrako stepenište koje je dogradnjom delimično prošireno, da je na zapadnoj strani navedenog objekta izgrađena terasa širine 1,11 m i dužine 5,84m, a ispod terase izvršena je dogradnja u prizemlju, kao i da je sa prednje strane do ulice izvršena dogradnja – proširenje poslovnog prostora, nakon čega je izvršena rekonstrukcija stepeništa širine 106 cm, sa otvorenom dilatacijom 20 cm do objekta tužioca, a na kraju drugog dela stepeništa širina je 98 cm sa zatvorenom dilatacijom od 112 cm, dok je u prizemlju navedenog objekta ispod stepeništa izvršena dogradnja mokrog čvora sa predprostorom u širini stepeništa. Utvrđeno je i da su oba objekta izgrađena bez odobrenja za gradnju, kao i da su izgrađeni a da prethodno nisu identifikovane granice između kp.br. .. i kp.br .., te da između objekata ne postoji uobičajena granica razdvajanja, već isti delimično zahtataju susedne parcele. Ploče – potkovice objekta tuženog u većoj su visini u odnosu na strehu objekta tužioca, objekat tužioca prema susednom objektu ima izgrađene horizontalne i vertikalne olučne cevi, dok objekat tuženog prema susednom objektu nema izgrađene horizontalne i vertikalne olučne cevi. Po mišljenju veštaka rušenje objekata je ekonomski neopravdano, u smislu postavljanja na propisanu udaljenost, te se faktičko stanje može zadržati ukoliko se obezbedi statička stabilnost objekta tužioca (na način bliže opisan u mišljenju veštaka). Navedene objekte izgradila su braća i to: otac tuženog i deda lica od koga je tužilac kupio nepokretnost.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je nalazeći da s obzirom da su oba objekta izgrađena suprotno građevinskim propisima i da ni jedan objekat nema minimalnu udaljenost od linije razdvajanja katastarskih parcela, da objekat tuženog nema postavljene horizontalne i vertikalne olučne cevi zbog čega atmosferske padavine padaju na objekat tužioca, pri čemu je tuženi vrata wc-a okrenuo prema stepeništu tužioca, zaključio da je ugrožen objekat tužioca. Kako je rušenje objekta u smislu postavljanja na propisanu udaljenost ekonomski neopravdano, a da se faktičko stanje može zadržati ukoliko se obezbedi statička stabilnost objekta tužioca, obavezao je tuženog kao lice koje izvelo navedene radove na preduzimanje taksativno navedenih radnji (bliže određenih u izreci prvostepene presude), radi otklanjanja opasnosti od nastanka štete, ocenivši da je tužbeni zahtev tužioca osnovan u smislu člana 156. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a da je protivtužbeni zahtev tuženog delimično osnovan u delu utvrđenja povrede prava korišćenja porodične kuće i poslovnog prostora na kp.br. .. KO ..., dok je neosnovan u delu zahteva za rušenje dela tužiočevog objekta koji se nalazi na navedenoj parceli.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u delu odluke o tužbenom zahtevu, ocenivši da ju je prvostepeni sud pravilno doneo na osnovu člana 156. stav 1. ZOO. Ocenio je kao pravilnu i odluku o protivtužbenom zahtevu tuženog za rušenje dela tužiočevog objekta u smislu odredbe člana 25. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Međutim, drugostepeni sud je zauzeo suprotno pravno stanovište u delu koji se odnosi na protivtužbeni zahtev za utvrđenje povrede prava, nalazeći da kod utvrđenog činjeničnog stanja da je tužilac od ranijeg vlasnika kupio parcelu i objekat sazidan na parceli u stanju u kakvom se i sada nalazi, tužilac nije izvodio radove na svom objektu u smislu zauzeća parcele tuženog, pa u smislu člana 42. ZOSPO nije preduzeo radnje kojima bi povredio, odnosno uznemirio tuženog u njegovom pravu na porodičnom stambenom objektu i poslovnom prostoru na kat.parc. broj .. KO ..., zbog čega je pobijanom odlukom preinačena prvostepena presuda u tom delu i protivtužbeni zahtev tuženog odbijen.

Vrhovni kasacioni sud prihvata pravno stanovište drugostepenog suda.

Neosnovano je revizijsko ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (ZOSPO), propisano je da je svako dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica. Ukoliko, treće lice neosnovano uznemiri vlasnika ili pretpostavljenog vlasnika na drugi način, a ne oduzimanjem stvari, vlasnik, odnosno pretpostavljeni vlasnik, može tužbom zahtevati da to uznemiravanje prestane, prema odredbi člana 42. stav 1. istog zakona (negatorna tužba). U slučaju oduzimanja državine, vlasnik ili pretpostavljeni vlasnik može tužbom zahtevati povraćaj stvari (član 37. i 41.), dok su prava vlasnika zemljišta i graditelja na tuđem zemljištu uređena odredbama članova 24. do 26. navedenog zakona (propisani rokovi za vlasnika zemljišta u kojima može ostvarivati određena prava prema graditelju, koji počinju da teku od završetka izgradnje građevinskog objekta).

U konkretnom slučaju, tuženi je protivtužbenim zahtevom za utvrđenje tražio da se utvrdi da mu je tužilac povredio pravo korišćenja porodične kuće i poslovnog prostora na kp.br. .. KO ..., postavljanjem dela svog objekta na deo kp.br. .. u obliku pravouglog trougla u određenim merama i granicama. Saglasno navedenim odredbama materijalnog prava, tužbu za uznemiravanje svojine, vlasnik, odnosno pretpostavljeni vlasnik podnosi protiv trećeg lica koje ga na drugi način, a ne oduzimanjem stvari neosnovano uznemiri, pa je negatorna tužba isključena u slučajevima kada je došlo do oduzimanja državine, budući da zakon propisuje druge vrste zaštite prava svojine. Imajući u vidu utvrđeno, da je tužilac od ranijeg vlasnika kupio već sazidan objekat u stanju u kakvom se i sada nalazi, da nije izvodio radove na svom objektu u smislu zauzeća parcele tuženog, kao i da je tuženi pored zahteva za utvrđenje, protivtužbenim zahtevom tražio da se tužiocu naloži da sruši, ukloni deo objekta na kp.br. .. koju faktički koriste tuženi i umešač (koji je odbijen kao neosnovan primenom pravila o građenju na tuđem zemljištu), pravilno je drugostepeni sud odbio protivtužbeni zahtev za utvrđenje.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog i umešača na strani tuženog izjavljenoj protiv stava prvog izreke drugostepene presude kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. ZPP, budući da iz navoda revizije ne proizilazi da postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, odnosno pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ne postoji ni potreba novog tumačenja prava, kao ni neujednačena sudska praksa. Imajući ovo u vidu, kao i da u konkretnom slučaju odluka o osnovanosti tužbenog i protivtužbenog zahteva i primena materijalnog prava zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju, da tuženi i umešač na strani tuženog nisu uz reviziju dostavili presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj pravnoj stvari, niti u reviziji ukazuju na drugačije odluke drugostepenih sudova ili Vrhovnog suda Srbije i Vrhovnog kasacionog suda, to je u skladu s tim odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 2. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi činidbe podneta je 24.10.2012. godine, a vrednost predmeta spora u tužbi označena je na 100.000,00 dinara, dok je protivtužba radi utvrđenja i činidbe podneta 30.10.2014. godine, a vrednost predmeta spora po protivtužbi označena je na 100.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnoj pravnoj stvari radi o imovinsko- pravnom sporu u kome se tužbeni i protivtužbeni zahtev odnose na nenovčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela (po tužbi i protivtužbi) ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja protivtužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić