Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 253/22 od 09.02.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Priboju P 101/2020 od 15.11.2021. godine u stavu prvom izreke kojim je poništen označeni ugovor o doživotnom izdržavanju, dok je stavom drugim izreke preinačena odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke prvostepene presude od 15.11.2021. godine, i obavezan tuženi da naknadi tužiocu troškove od 319.600,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Protiv pravnosnažne presude Gž 826/20 od 12.03.2020. godine tužilac je blagovremeno izjavio posebnu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i neujednačene sudske prakse.

Protiv pravnosnažne presude Gž 253/22 od 09.02.2022. godine tuženi BB je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Posebna revizija, u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP), predstavlja izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. O dozvoljenosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud, ceneći potrebu odlučivanja o tom pravnom sredstvu zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Ispitujući dozvoljenost tužiočeve posebne revizije izjavljene protiv označene drugostepene presude od 12.03.2020. godine, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, s obzirom na vrstu spora, sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za odbijanje tužbenog zahteva u odnosu na tuženu VV. Osporenom pravnosnažnom presudom odbijen je zahtev tužioca za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju koji je otac parničnih stranaka sada pok. GG (rođen 1934, preminuo 2017. godine), zaključio u svojstvu primaoca izdržavanja sa tuženim BB u svojstvu davaoca izdržavanja. Prema obrazloženju nižestepenih sudova, tužbeni zahtev je odbijen zbog nedostatka pasivne legitimacije u odnosu na tuženu VV, jer se ona u ostavinskom postupku odrekla nasleđa očeve zaostavštine, zbog čega se smatra da nikada ni nije bila naslednik, u smislu člana 213. Zakona o nasleđivanju.

U konkretnom slučaju radi se o sporu za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju po tužbi jedne ugovorne strane (naslednika primaoca izdržavanja) protiv druge ugovorne strane (davaoca izdržavanja, koji je i preostali naslednik primaoca izdržavanja), čime je obezbeđena potpuna procesna zajednica nužnih jedinstvenih suparničara, a obrazloženje donete presude o neosnovanosti tužbenog zahteva usmerenog na lice koje se odreklo nasleđa zaostavštine istog primaoca izdržavanja (te se ne smatra naslednikom) ne odstupa od dosadašnjeg tumačenja i primene materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Zbog toga ne postoji potreba za novim tumačenjem prava niti za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana.

Izjava o prijemu nasleđa je neopoziva, a rešenje ostavinskog suda samo deklarativna odluka kojom se konstatuje prenos prava na imovini sa ostavioca na njegovog naslednika, na osnovu ostavinskom sudu poznatih činjenica, u skladu sa Zakonom o nasleđivanju kojim je propisano da se naslednik može odreći nasleđa izjavom pred sudom do okončanja prvostepenog postupka za raspravljanje zaostavštine, samo u svoje ime i da se smatra da naslednik koji se odrekao nasleđa nikad nije ni bio naslednik (član 213) i da je izjava o odricanju od nasleđa neopoziva (član 214. stav 3). Stoga ukazivanje tužioca da nije okončan, već da je prekinut do okončanja ove parnice ostavinski postupak u kome se tužena VV odrekla nasleđa, nije u vezi sa njegovim navodom o potrebi novog tumačenja prava o tome da li tužbom moraju biti obuhvaćeni svi pravni sledbenici primaoca izdržavanja. S obzirom da tužilac uz reviziju nije dostavio ni dokaze o postojanju različitih sudskih odluka u činjeničnoj i pravnoj situaciji sličnoj onoj kakva je u konkretnom slučaju i o suprotnom presuđenju sudova o zahtevu kao što je konkretan, čime bi potkrepio svoju tvrdnju o postojanju neujednačenih presuda, nisu ispunjeni zakonski uslovi za izuzetnu dozvoljenost posebne revizije, te je odlučeno kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost izjavljenih revizija na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP kojim je propisano da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3), osim iz člana 404. ovog zakona, Vrhovni sud je našao da su nedozvoljene i revizija tužioca protiv presude Gž 826/20 od 12.03.2020. godine i revizija tuženog protiv presude Gž 253/22 od 09.02.2022. godine.

Odredbama ZPP je propisano (član 403) da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude (stav 1); da je revizija uvek dozvoljena ako je: 1) to posebnim zakonom propisano, 2) drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, 3) drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka (stav 2); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe (stav 3).

Spor o ugovoru o doživotnom izdržavanju između primaoca i davaoca izdržavanja ima karakter spora o pravu na izdržavanje, u kojem je revizija uvek dozvoljena u smislu člana 403. stav 2. tačka 1. ZPP, u vezi s članom 208. Porodičnog zakona. Međutim, spor o pravnoj valjanosti ugovora o doživotnom izdržavanju, odnosno o poništaju ugovora o doživotnom izdržavanju, koji se vodi između pravnog sledbenika primaoca izdržavanja i davaoca izdržavanja, o kakvom je sporu reč u konkretnom slučaju, jeste imovinsko-pravni spor u kome je revizija dozvoljena pod uslovom da vrednost predmeta spora prelazi granični iznos od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, koji je propisan odredbom člana 403. stav 3. ZPP.

Kako je tužbom od 01.08.2017. godine kao vrednost predmeta spora označen je iznos od 750.000,00 dinara, koji očigledno ne prelazi iznos od 40.000 evra, Vrhovni sud je našao da su nedozvoljene i revizija tužioca protiv presude od 12.03.2020. godine i revizija tuženog protiv presude od 09.02.2022. godine, pa su obe revizije odbačene drugim stavom izreke, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković