Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4579/19 od 14.05.2020. godine, stavom I izreke odbijene su žalba tužioca i žalba tužene, i prvostepena presuda je potvrđena u delu kojim je odlučeno o zahtevu za pretrpljene fizičke bolove i delu kojim je odbijen zahtev za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti, a stavom II izreke je preinačena u delu o naknadi za pretrpljeni strah, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade za pretrpljeni strah isplati iznos od 180.000,00 dinara, a preko toga do traženog iznosa od 1.100.000,00 dinara za ovaj vid štete je zahtev odbijen i preinačena je odluka o troškovima postupka, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 188.000,00 dinara. Stavom III izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužioca u delu koji se odnosi na stav prvi izreke prvostepene presude. Stavom IV izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac i tužena su blagovremeno izjavili revizije, i to tužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, a tužena zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tužene.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. i 403. stav 2. tačka 2. i stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija tužioca dozvoljena u delu kojim je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u pogledu naknade za strah i o odbačaju žalbe, ali je neosnovana, dok je u preostalom delu nedozvoljena, a revizija tužene je u celosti nedozvoljena.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijski navodi tužioca čijom se sadržinom ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nisu bili predmet ocene ovog suda, s obzirom na to da se radi o povredama koje se ne mogu smatrati revizijskim razlogom, u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je dana 17.09.2010. godine bio na rekreativnom trčanju i prilikom pokušaja legitimacije od strane policijskih službenika, krenuo je da beži tako što je potrčao, kada su ga policijski službenici sustigli, oborili i tom prilikom naneli mu fizičke povrede. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Kragujevcu K 1322/15 od 18.02.2016. godine, okrivljeni BB i VV, policijski službenici, oglašeni su krivim da su u saizvršilaštvu izvršili krivično delo zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 3. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 33. KZ, u odnosu na tužioca, i izrečena im je uslovna osuda na kaznu zatvora. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka hirurga, tužilac je zbog zadobijenih povreda u vidu razderine u predelu jezika sa leve strane, preloma jednog zuba u donjoj vilici sa leve strane, nagnječenja u predelu glave, levog slabinskog predela, grudnog koša i desne nadlaktice, krvnog podliva vežnjače levog oka i oguljotina u predelu desnog kolena i levog lakta trpeo fizičke bolove u utvrđenom intenzitetu i dužini trajanja. Takođe, utvrđeno je da kod tužioca ne postoji umanjenje životne aktivnosti. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka psihijatra, tužilac je trpeo primarni strah u trajanju do 40 minuta, zatim sekundarni strah jakog intenziteta jedan do dva dana, strah srednjeg intenziteta sedam do deset dana i strah lakog intenziteta naredne dve nedelje povremeno. Kod tužioca se kao posledica kritičnog događaja ispoljilo više psiholoških simptoma. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka psihologa, ne može se sa sigurnošću utvrditi da je kod tužioca došlo do trajnih izmena strukture ličnosti koje bi se smatrale posledicom kritičnog događaja, ali sve i da se ta mogućnost ne odbaci, opet one ne utiču na njegovo svakodnevno funkcionisanje.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da postoji odgovornost tužene za nastalu štetu shodno odredbi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu okolnosti štetnog događaja, kao i da su policijski službenici tužene pravnosnažnom presudom oglašeni krivim za krivično delo učinjeno u vršenju službene dužnosti, s tim da je tužilac kritičnom prilikom svojim ponašanjem, doprineo nastanku štete sa 10% pokušajem bekstva u suprot zahteva službenih lica da se legitimiše. Ceneći sve utvrđene okolnosti, primenom člana 200. ZOO prvostepeni sud je odmerio pravičnu novčanu naknadu za pretrpljene fizičke bolove u iznosu od 200.000,00 dinara i za pretrpljeni strah u iznosu o 800.000,00 dinara, a umanjujući navedene iznose srazmerno doprinosu tužioca, primenom člana 192. ZOO, obavezao tuženu da tužiocu isplati iznose navedene u prvom stavu izreke prvostepene presude.

Drugostepeni sud je, nalazeći da je pravilno prvostepeni sud utvrdio doprinos tužioca nastanku štete od 10% shodno članu 192. stav 1. ZOO i odgovornosti tužene, zaključio da je pogrešno primenio materijalno pravo sadržano u članu 200. ZOO kod određivanja pravične novčane naknade za pretrpljeni strah. Imajući u vidu intenzitet i dužinu trajanja pretrpljenog straha, po nalaženju drugostepenog suda, pravična novčana naknada za pretrpljeni strah je 200.000,00 dinara, a tužena je u obavezi da tužiocu naknadi iznos od 180.000,00 dinara, srazmerno umanjen njegovom doprinosu nastanku štete. Preko ovog iznosa, zahtev za ovaj vid štete odbijen je kao neosnovan, odgovarajućom primenom materijalnog prava.

Odredbom člana 192. stav 1 ZOO propisano je da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu.

Odredbom člana 200. stav 1. ZOO propisano je da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud će ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu. Prema stavu 2. istog člana, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je stanovište drugostepenog suda da je tužena u obavezi da tužiocu na ime naknade štete zbog pretrpljenog straha isplati iznos od 180.000,00 dinara, srazmerno umanjen za doprinos tužioca nastanku štete, uz pravilan zaključak da je tužilac u konkretnom slučaju svojim ponašanjem doprineo nastanku štete sa 10%.

Kod navedenog, neosnovano se revizijom tužioca osporavaju okolnosti štetnog događaja i postojanje doprinosa tužioca nastanku štete. Drugostepeni sud je pravilno ocenio da je tužilac doprineo nastanku navedene štete sa 10%, imajući u vidu utvrđene okolnosti o ponašanju tužioca, koji nije postupo po zahtevu upućenom od strane policijskih službenika, već je pokušao da pobegne, dajući za ocenu o doprinosu razloge, koje kao pravilne prihvata i ovaj sud.

Drugostepeni sud je, odlučujući o visini naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha pravilno primenio odredbe člana 200. ZOO, kada je imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, pre svega intenzitet i dužinu trajanja straha, odmerio pravičnu novčanu naknadu za ovaj vid nematerijalne štete i dosudio iznos od 180.000,00 dinara vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Suprotno revizijskim navodima tužioca, po oceni ovog suda, dosuđen iznos nije prenisko odmeren i predstavlja adekvatnu novčanu satisfakciju.

Ostalim revizijskim navodima tužioca se zapravo osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se revizija ne može izjaviti, prema članu 407. stav 2. ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijanog rešenja kojim je odbačena žalba tužioca izjavljena na usvajajući deo odluke prvostepenog suda kao nedozvoljena, u smislu člana 408. u vezi člana 420. stav 3. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da ni u ovom delu revizija tužioca nije osnovana.

Odredbom člana 389. stav 1. ZPP propisano je da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu žalbu odbaciti drugostepeni sud rešenjem, ako to nije učinio prvostepeni sud, bez odlaganja (član 378), dok je odredbom člana 378. stav 3. istog zakona propisano da je žalba nedozvoljena ako je žalbu izjavilo lice koje nije ovlašćeno za izjavljivanje žalbe, ako je žalbu izjavilo lice koje se odreklo ili je povuklo žalbu ili ako lice koje je izjavilo žalbu nema pravni interes za izjavljivanje žalbe.

U konkretnom slučaju, stavom prvim izreke prvostepene presude delimično je usvojen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete tužioca prema tuženoj. Ispravan je pravni zaključak drugostepenog suda o nedostatku pravnog interesa tužioca za izjavljivanje žalbe protiv presude u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev, zbog čega ju je pravilno odbacio kao nedozvoljenu primenom člana 389. stav 1. u vezi člana 378. stav 3. ZPP.

Iz navedenih razloga, a primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca u odnosu na drugostepenu presudu u delu pravnosnažno odbijenih zahteva, nije dozvoljena.

Članom 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade nematerijalne štete podneta je 13.09.2016. godine, vrednost spora je 1.650,000,00 dinara. Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela po reviziji tužioca ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to revizija tužioca u ovom delu nije dozvoljena prema članu 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Iz iznetih razloga, primenom člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Ispitijući dozvoljenost revizije tužene na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužene nije dozvoljena.

Iz navoda revizije proizlazi da tužena osnov za izjavljivanje revizije nalazi u činjenici da je drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda.

Članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP, propisano je da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Ocenjujući okolnosti konkretnog slučaja i sadržinu navedenih odredbi, Vrhovni kasacioni sud nalazi da iako je prvostepena presuda delimično preinačena od strane drugostepenog suda, revizija tužene nije dozvoljena.

U konkretnom slučaju, drugostepenom odlukom je preinačena prvostepena presuda odbijanjem tužbenog zahteva u delu odluke o naknadi štete na ime pretrpljenog straha preko iznosa od 1.100.000,00 dinara pa do iznosa od 720.000,00 dinara, koliko je za ovaj vid štete dosuđeno prvostepenom presudom. Kako je iznos od 180.000,00 dinara već bio dosuđen prvostepenom presudom, pobijana odluka (presuda drugostepenog suda) u navedenom delu nema pravni značaj preinačujuće odluke bez obzira na formulaciju sadržanu u izreci drugostepene presude.

Iz navedenog proizlazi da bi pravo na reviziju, u konkretnom slučaju, po osnovu preinačenja i to za odbijajući deo ima samo tužilac kao stranka čije pravo je drugostepenom odlukom umanjeno. Naime, revizija na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku zbog preinačenja prvostepene presude dozvoljena je samo u situaciji kada je reviziju izjavila stranka kojoj je zbog preinačenja prvostepene odluke pravo uskraćeno ili smanjeno. Podnosilac revizije u ovom slučaju je tužena, a tuženoj odlukom drugostepenog suda pravo nije ni uskraćeno ni smanjeno, pa iz tog razloga revizija tužene na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, nije dozvoljena.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela od 180.000,00 dinara ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija tužene nije dozvoljena ni prema članu 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Iz iznetih razloga, primenom člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom i trećem izreke.

Zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka nije osnovan, jer sa revizijom nije uspeo, a odgovor na reviziju nije bio nužan i potreban, te mu ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, u smislu člana 165, a u vezi člana 154. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić