Neosnovani su revizijski navodi u kojima se ističe da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi čl. 245. stav 1, 254. i 255. ZPP, jer nije saslušao svedoka BB što je po stanovištu revidenta moglo biti od značaja za presuđenje. Bez obzira što je drugostepeni sud pozvao na glavnu raspravu ovog svedoka, sud upravlja parnicom i nije bio u obavezi da ovog svedoka sasluša ako je ocenio da njegovo svedočenje nema značaja za presuđenje i ishod ove parnice.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u vremenu izdržavanja kazne zatvora lečen u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu od 03.04.2009. do 10.07.2009. godine, radi sprovođenja mera obaveznog lečenja narkomana. U toku maja te godine, za vreme jutarnje vizite tužilac je zatražio pregled kod dežurnog lekara zato što ga je pretukla grupa zatvorenika. Veštačenjem je utvrđeno da kod tužioca postoji ... koja može biti posledica trauma i .... Kritičnom prilikom tužilac je pretrpeo bolove jakog intenziteta koji su trajali pet do šest sati, i bolove srednjeg intenziteta u trajanju od sedam dana. U trenutku nastajanja traume tužilac je pretrpeo strah jakog intenziteta u trajanju od nekoliko minuta, a kasnije i sekundarni strah jakog intenziteta u trajanju od sedam dana i srednjeg intenziteta u trajanju do pet nedelja.

Kod takvog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev jer nije poverovao iskazu tužioca da je od strane grupe zatvorenika pretrpeo telesnu povredu.

Drugostepeni sud je po održanoj glavnoj raspravi utvrdio da je tužilac pretrpeo telesnu povredu u maju 2009. godine u zatvorskoj bolnici od strane zatvorenika; da je kritičnom prilikom došlo do ..; i da postoji uzročna veza između štete i štetne radnje (propusta vršenja službe obezbeđenja zatvorenika), pa je država odgovorna za štetu na osnovu člana 172. ZOO.

U konkretnom slučaju odgovornost tužene zasniva se ne samo na članu 172. ZOO (opšte pravilo) već i na članu 35. Ustava po kome država odgovara za nezakonit i nepravilan rad državnih organa kao i na članu 65. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija (''Službeni glasnik RS'' 85/2005), po kome svako mora poštovati dostojanstvo osuđenog i niko ne sme ugroziti telesno i duševno zdravlje osuđenog. Dostojanstvo i pravo na zdrav život su prava ličnosti – ljudska prava koje štiti i član 200. ZOO. Zatvorsko obezbeđenje je dopustilo da grupa zatvorenika pretuče tužioca i nanese mu telesnu povredu (povreda srednjeg uva), zbog koje je on trpeo fizičke bolove i strah jakog i srednjeg intenziteta. Imajući u vidu utvrđenu odgovornost za štetu (osnov, štetna radnja, šteta i uzročna veza) pravilno je drugostepeni sud imajući u vidu sve okolnosti slučaja (težinu povrede i intenzitet i trajanje fizičkih bolova i straha) dosudio pravičnu naknadu nematerijalne štete na osnovu člana 200. ZOO (visina naknade se u reviziji i ne osporava).

Neosnovani su revizijski navodi u kojima se ističe da država nije odgovorna za štetu jer tužilac nije ''dokazao odstupanja od važećih propisa od strane tuženih''... da je Specijalna bolnica preduzela sve mere... da ''incidneti u zatvorima su bili prisutni i biće sve dok postoji zatvora i da se to jednostavno ne može sprečiti''. U konkretnom slučaju država ne odgovara po osnovu krivice (namere ili nepažnje) već po osnovu objektivne odgovornosti (uzročnosti). Naime, država je odgovorna za osiguranje zatvorskih uslova koji ne ugrožavaju telesni integritet zatvorenika (koji se tu nalaze bez svoje volje) i za propuste zatvorskog osoblja (odgovornost za drugog) koje nije vršilo kontrolu i nadzor i sprečilo štetu. Zatvorenici se ne smatraju trećim licima čijom je radnjom učinjena šteta koju Uprava kaznene ustanove nije mogla predvideti i sprečiti, da bi se oslobodila odgovornosti na osnovu člana 172. ZOO.

Na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić