U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Branka Stanića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca Udruženja osiguravača Srbije, Garantni fond iz Novog Beograda, čiji je punomoćnik Srđan Ilić, advokat iz ..., protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Nebojša Arnautović, advokat iz ..., radi regresa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8531/18 od 11.09.2019. godine, u sednici održanoj dana 26.05.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8531/18 od 11.09.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 5488/15 od 14.11.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor mesne nenadležnosti tog suda, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, usvojen je delimično tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime regresa isplati iznos od 348.132,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 06.06.2009. godine pa do konačne isplate sve u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa od 348.132,00 dinara do traženog iznosa od 388.132,00 dinara za iznos od 40.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 06.06.2009. godine pa do konačne isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 140.966,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude pa do konačne isplate sve u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca u delu u kome je tražio da se tuženi obaveže da mu isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 140.966,00 dinara počev od dana donošenja presude do dana izvršnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8531/18 od 11.09.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđeno rešenje sadržano u stavu prvom izreke Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 5488/15 od 14.11.2017. godine. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 5488/15 od 14.11.2017. godine u stavu drugom i četvrtom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu na ime regresa isplati iznos od 348.132,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 06.06.2009. godine do konačne isplate. Stavom trećim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pobijajući drugostepenu presudu u stavu drugom i trećem izreke.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana ...2008. godine na području Opštine Obrenovac u mestu ... dogodila se saobraćajna nezgoda. U toj nezgodi su učestvovala putničko motorno vozilo marke „Opel ...“ inostranih registarskih oznaka ..., kojim je upravljao tuženi i putničko motorno vozilo volsvagen tip „...“ registarskih oznaka ..., kojim je upravljao vlasnik BB. Vozilo kojim je upravljao tuženi, nije bilo osigurano od ogovornosti za štetu pričinjenu trećim licima. Tuženi je povodom predmetne saobraćajne nezgode pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Obrenovcu K 325/08 od 12.02.2008. godine oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289. stav 3. u vezi stava 3. KZ. Udruženje osiguravača Srbije – Biro zelene karte je dana 12.01.2009. godine isplatilo oštećenom BB na ime naknade materijalne i nematerijalne štete ukupan iznos od 388.132,00 dinara. Tužilac je dana 05.06.2009. godine Austrijskom birou VVO na ime regresnog zahteva isplatio iznos od 388.132,00 dinara pa je tuženi dana 21.04.2015. godine primio regresni zahtev tužioca od 20.04.2015. godine. Tuženi, nije postupio po zahtevu i nije isplatio traženi iznos tužiocu.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 104. Zakona o osiguranju imovine i lica („Službeni glasnik RS“ br. 30/96) sa svim izmenama i dopunama, važećeg u trenutku saobraćajne nezgode. Oštećenom je štetu nanelo neosigurano motorno vozilo vlasništvo tuženog. Tužilac je naknadio štetu oštećenom preko Austrijskog biroa VVO sa sedištem u Beču dana 25.02.2009. godine. Od momenta kada je podneta tužba nije protekao rok od 10 godina, a rok zastarelosti vezano za naknadu isplaćenog iznosa za tužioca počinje da teče od momenta kada je štetu naknadio 05.06.2009. godine. Od momenta isplate naznačene štete pa do podnošenja tužbe 16.12.2015. godine nije protekao rok od 10 godina kao opšti rok zastarelosti, pa je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na plaćanje traženog iznosa.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvo pravno stanovište u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva tužioca nalazeći da se u ovom slučaju ne može primeniti opšti rok o zastarelosti od 10 godina već da se ima primeniti rok od tri godine koji propisuje čl. 376. i 377. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac je isplatio štetu dana 05.06.2009. godine, tužba je podneta dana 16.12.2015. godine, što znači nakon proteka roka od tri godine. Pri tome, drugostepeni sud nalazi da sud ne može primeniti ni privilegovani rok predviđen odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima jer iako je tuženi osuđen za krivično delo iz člana 389. stav 3. u vezi stava 1. KZ, rok apsolutne zastarelosti za ovo krivično delo je četiri godine od izvršenja dela, pa su u konkretnoj situaciji rok zastarelosti potraživanja tužiocu ima računati u rokovima propisanim članom 376. Zakona o obligacionim odnosima. Šteta je nastala 05.06.2009. godine kada je izvršena isplata oštećenom), tužba za regresno potraživanje je podneta 16.12.2015. godine iz čega proizilazi da je u konkretnom slučaju potraživanje tužioca zastarelo, te da se ne može ostvariti u ovom parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je postupio drugostepeni sud kada je ocenio da je potraživanje tužioca zastarelo. Regresno potraživanje Garantnog fonda prema odgovornom licu zastareva u rokovima predviđenim čl. 376. ili 377. ZOO koji počinje teći od isplate naknade štete oštećenom licu. Dalje, prema članu 380. stav 6. ZOO propisano je da zastarevanje potraživanja koje pripada osiguravaču prema trećem licu odgovornom za nastupanje osiguranog slučaja počinje teći kad i zastarevanje potraživanje osiguranika prema trećem licu i navršava se u istom roku. Iz odredbe naznačenog člana proizilazi da je rok zastarelosti potraživanja (regresni zahtev Garantnog fonda prema odgovornom licu) u roku koji propisuje odredba čl. 376. i 377. ZOO, tj. od tri godine, pa je pravilno postupio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu. Stoga se ne mogu prihvatiti revizijski navodi da je drugostepeni sud pogrešno primenio odredbe čl. 371. i 376. Zakona o obligacionim odnosima. Ni ostali navodi iz revizije tužioca nisu takvog značaja da mogu dovesti do drugačije odluke suda.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić