Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog dozvoljena u smislu člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. tog zakona i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, predmetni stan je kupljen u toku trajanja bračne zajednice tužilje i njenog sada pokojnog supruga VV i to tri godine pre njegove smrti. Supružnici su počev od 1967. godine živeli zajedno i sticali, a oboje su bili radno angažovani sve do penzionisanja sa sličnim mesečnim prihodima. Počev od 1971. godine, živeli su u porodičnoj kući VV roditelja i to 1976. godine, zajedno sa njegovom majkom i bratovljevom porodicom, a nakon toga sve do 2009. godine i prodaje kuće živeli su samostalno, bez drugih članova porodice. Za vreme boravka u kući supružnici su izvodili radove tekućeg održavanja, ali i investicione radove na objektu. Sada pok. VV, suprug tužilje, stekao je 1/2 idealnog dela stare porodične kuće pre zaključenja braka sa tužiljom, a drugu polovinu na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog sa majkom za vreme trajanja braka. U pogledu ugovora o doživotnom izdržavanju utvrđeno je da nije izvršavan, pa nema prirodu teretnog pravnog posla već se izjednačava sa ugovorom o poklonu. Prilikom kupovine predmetnog stana, prodavcu je data kapara u iznosu od 10.000 evra, a preostali iznos do ukupno ugovorene kupoprodajne cene isplaćen je iz sredstava koja su ostvarena prodajom porodične kuće tužiljinog supruga, o čemu je sačinjena priznanica na iznos od 33.300 evra. Kupoprodaja stana se odvijala u bliskoj vremenskoj povezanosti sa prodajom porodične kuće tužiljinog supruga u razmaku od nekoliko dana, budući da je ugovor o kupoprodaji predmetnog stana zaključen 13.08.2009. godine, a ugovor o kupoprodaji porodične kuće 17.08.2009. godine. Kupac porodične kuće isplatio je deo cene od 33.000 evra, a u naknadnom roku od 10 do 15 dana preostali iznos od 12.000 evra, tako da sledi da je deo cene za kupovinu predmetnog stana obezbeđen prodajom porodične kuće koja je u vreme otuđenja bila upisana kao vlasništvo tužiljinog supruga. Međutim, kako su supružnici tokom trajanja zajednice života u braku, zajedničkim radom vršili značajna ulaganja u porodičnu kuću kojima su uticali na uvećanje njene vrednosti, to je o prirodi takvih ulaganja sud zaključio imajući u vidu obim i vrstu radova koji su izvođeni, a koji su osim tekućeg održavanja imali i karakter investicionog ulaganja. Tužilja je na taj način tokom trajanja braka stekla udeo po osnovu uvećanja vrednosti posebne imovine supruga, a sredstva ostvarena prodajom te nepokretnosti i uložena u kupovinu predmetnog stana imaju značaj zajedničke imovine supružnika. Tužilja je u toku postupka predlagala izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka građevinske struke radi utvrđenja obima i vrednosti izvedenih radova na kući u toku trajanja zajednice, ali veštačenje nije moglo biti obavljeno, jer je kupac u međuvremenu porodičnu kuću srušio. U ranijoj fazi postupka pravnosnažno je odlučeno o zahtevu tužilje preko 5/16 idealnih delova presudom P 8581/13 od 14.12.2016. godine, tako što je tužbeni zahtev usvojen u ovom udelu, bez da je sud odlučio o zahtevu preko tog dela, a do traženih 23875/43300 delova, u vezi čega tužilja nije podnela zahtev za dopunu presude, pa se smatra da je u tom delu povukla tužbu.

Navedeno činjenično stanje drugostepeni sud je utvrdio, nakon što je otvorio raspravu i izveo predložene dokaze koje je ocenio u smislu člana 8. ZPP, zaključujući da je suvlasnički udeo tužilje po osnovu sticanja u braku podjednak, pa je odlučujući u granicama tužbenog zahteva utvrdio suvlasnički udeo tužilje od 5/16 idealnih delova predmetnog stana, koji ne predstavlja zaostavštinu njenog supruga. Supružnici su tokom trajanja zajednice života u braku, zajedničkim radom vršili značajna ulaganja u porodičnu kuću kojima su uticali na uvećanje njene vrednosti, pa je o prirodi takvih ulaganja zaključio imajući u vidu obim i vrstu radova koji su izvođeni, a koji su osim tekućeg održavanja imali i karakter investicionog ulaganja. Tužilja je na taj način tokom trajanja braka stekla udeo po osnovu uvećanja vrednosti posebne imovine supruga, a sredstva ostvarena prodajom te nepokretnosti i uložena u kupovinu predmetnog stana imaju značaj zajedničke imovine supružnika. Srazmer njihovih udela ocenjen je u jednakim delovima u skladu sa zakonskom pretpostavkom, a u istom režimu nalazila su se i sredstva koja su supružnici predali prodavcu predmetnog stana na ime kapare i koja su obezbedili pozajmicom od tužiljine sestre.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava iz člana 170. 171. i 180. Porodičnog zakona, zbog čega se neosnovano revizijom ukazuje na suprotno.

Prema članu 171. Porodičnog zakona, imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu (stav 1.), a deobom zajedničke imovine u smislu ovog zakona, smatra se utvrđivanje suvlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini (član 177.). Po članu 180. navedenog zakona ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu zajedničke imovine vrši sud (sudska deoba), pri čemu se pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki. Veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini, te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine.

Neosnovano se revizijom tuženog pobija drugostepena presuda ukazivanjem na pogrešnu primenu materijalnog prava, a zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje navodima da tužilja nije dokazala svoj doprinos u uvećanju vrednosti porodične kuće svog supruga, putem adaptacije ili dogradnje. Tužilja je u postupku predložila izvođenja dokaza od strane veštaka građevinske struke koje nije moglo biti obavljeno budući da je kupac porodične kuće istu srušio. Drugostepeni sud je ocenio sve izvedene dokaze i svoju ocenu tih dokaza obrazložio, pa je na osnovu rezultata celokupnog postupka po svom uverenju zaključio da su supružnici tokom trajanja zajednice života u braku, zajedničkim radom vršili značajna ulaganja u porodičnu kuću supruga tužilje, kojima su uticali na uvećanje njene vrednosti, pa je o prirodi takvih ulaganja zaključio imajući u vidu obim i vrstu radova koji su izvođeni, a koji su osim tekućeg održavanja imali i karakter investicionog ulaganja. Tužilja je na taj način tokom trajanja braka stekla udeo po osnovu uvećanja vrednosti posebne imovine supruga u smislu člana 170. stav 2 Porodičnog zakona, a sredstva ostvarena prodajom te nepokretnosti i uložena u kupovinu predmetnog stana imaju značaj zajedničke imovine supružnika. Polazeći od zakonske pretpostavke o podjednakim udelima supružnika u sticanju, drugostepeni sud je zaključio da je doprinos tužilje u sticanju predmetnog stana podjednak doprinosu njenog supruga, pa je odlučujući u granicama tužbenog zahteva utvrdio njeno pravo svojine na udelu od 5/16 idealnih delova koji ne predstavljaju zaostavštinu supruga, sada pok. VV.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković