Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž 2592/20 od 28.10.2020. godine, stavom prvim izreke, odbio žalbe tužioca, tuženog Grada Niša i tužene JP „Direkcija za izgradnju Grada Niša“ Niš i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke za dosuđenu naknadu od 957.000,00 dinara i 513.000,00 dinara u stavu drugom izreke za dosuđenu naknadu od 1.954.575,00 dinara i u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je u preostalim delovima stava prvog i drugog preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi Grad Niš obaveže da mu na ime naknade štete zbog izgubljene koristi za manje izgrađenu površinu od 91,77m2 plati 1.954.575,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.12.2018. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi Grad Niš da tužiocu na dosuđene iznose plati zakonsku zateznu kamatu i to na iznos od 957.000,00 dinara počev od 28.05.2020. godine, kao dana presuđenja, do konačne isplate, dok se deo tužbenog zahteva za traženu zakonsku zateznu kamatu za period od 25.11.2015. godine do 27.05.2020. godine, odbija kao neosnovan, te na iznos od 513.000,00 dinara počev od 28.05.2020. godine, kao dana presuđenja pa do konačne isplate, dok se deo tužbenog zahteva za traženu zakonsku zateznu kamatu za period od 01.10.2008. godine do 27.05.2020. godine odbija kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, obavezani su tuženi Grad Niš i JP „Direkcija za izgradnju Grada Niša“ Niš da tužiocu na dosuđeni iznos naknade štete zbog više plaćene naknade za uređenje građevinskog zemljišta od 1.954.575,00 dinara, solidarno plate zakonsku kamatu počev od 28.05.2020. godine kao dana prsuđenja, do konačne isplate, dok se deo tužbenog zahteva za traženu zakonsku zateznu kamatu od 25.11.2015. godine do 27.05.2020. godine, odbija kao neosnovan. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tuženog Grada Niša za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac i tuženi Grad Niš su izjavili blagovremene revizije. Tužilac revizijom pobija pravnosnažnu presudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava u delu kojim je preinačena prvostepena presuda. Tuženi revizijom pobija pravnosnažnu presudu, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava s pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, u delovima u kojima je potvrđena prvostepena presuda u pogledu odluke o glavnom tužbemom zahtevu i zakonskoj zateznoj kamati i u delu kojim je odbijen zahtev za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), u delu kojim se revizijom tužioca pobija i ocenio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana članom 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok su neosnovani navodi revizije kojima se ukazuje na počinjene druge bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je od strane tuženog Grada Niša, rešenjem od 29.02.2008. godine data na dugoročni zakup parcela br. .../... K.O. ..., površine 87m2, nakon čega su zaključili ugovor o zakupu i overili ga kod Opštinskog suda u Nišu 20.03.2008. godine, kojim su regulisali međusobna prava i obaveze. Navedenu parcelu tužilac je uzeo radi izgradnje stambene zgrade (podrum, prizemlje, tri sprata i potkrovlje) u ulici ... br. ... na kp. br. .../... i na kp. br. ... K.O. ..., a za koju mu je kao investitoru izdato rešenje o odobrenju za gradnju od 27.06.2008. godine. Nakon zaključenja ugovora i dobijanja odobrenja za izgradnju, protiv tužioca i tuženog Grada Niša, BB i VV, su pokrenuli parnični postupak radi utvrđenja prava stvarne službenosti prolaza kolima i pešice na delu zakupljene parcele br. .../... K.O. ..., u površini od 74m2. Osnovni sud u Nišu je u odnosu na tužioca odredio privremenu meru zabrane izvođenja radova, a pravnosnažnom presudom P 2003/13 od 24.05.2013. godine na delu parcele br. .../... K.O. ...-... je u korist tužilaca u tom postupku utvrđeno pravo stvarne službenosti prolaza kolima i pešice u merama i granicama određenim tom presudom, u površini od 74m2 od ukupno 87m2, kolika je površina te parcele. Zbog navedene parnice tužilac je obustavio radove koji su započeti po odobrenom projektu. Nakon donošenja pravnosnažne presude kojom je onemogućeno da deo katastarske parcele .../... K.O. ... u površini od 74m2 koristi za odobrenu gradnju, tužilac je, kako iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko – finansijske i građevinske struke proizilazi, pretrpeo štetu, između ostalo, na ime izgubljene koristi zbog manje izgrađene površine objekta u visini od 1.954.575,00 dinara (na dan 15.12.2018. godine).

Prvostepeni sud je usvojio zahtev tužioca za naknadu štete zbog izgubljene dobiti i obavezao tužene da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene koristi zbog manje izgrađene površine od 91,77m2 isplate 1.954.575,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 15.12.2018. godine do isplate.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženih preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan ovaj zahtev tužioca, primenom člana 155. i 189. Zakona o obligacionim odnosima, sa obrazloženjem da je tužilac predmetnu parcelu zakupio radi izgradnje objekta određene površine, ali da je sa radovima stao odmah nakon što je počeo, pa kod činjenice da je tužilac odmah nakon samog početka izvođenja radova bio upoznat sa potencijalnim pravima trećih lica na predmetnoj parceli, da se u toj situaciji, po redovnom toku stvari nije moglo očekivati da će tužilac objekat izgraditi u ranije planiranoj površini i ostvariti korist prodajom veće površine stanova i da je ta korist sprečena krivicom prvotuženog. Osim toga drugostepeni sud je zaključio da tužilac nije dokazao da je nakon dobijanja odobrenja za gradnju po prvobitnoj projektno tehničkoj dokumentaciji imao izvesno ugovorenu prodaju za celu projektovanu površinu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, suprotno navodima revizije, pravilno je odlučio drugostepenisud, pravilnom primenom materijalnog prava.

Članom 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Članom 155. istog zakona propisano je da je šteta umanjenje nečije imovine (obična štete) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Članom 189. stav 1. istog zakona propisano je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, a stavom 3. da pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Prema članu 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Međutim, da bi se ostvarilo pravo na naknadu štete po osnovu izmakle koristi prema navedenom članu potrebno je da se ispune sledeći uslovi: da je šteta u vidu izmakle koristi izvesna i da se mogla očekivati po redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima; da postoje elementi na osnovu kojih se može odrediti iznos izmakle koristi i da izmakla korist nije suprotna javnom poretku i moralu. Redovan tok stvari u konkretnom slučaju podrazumeva da je to ona šteta koju tužilac trpi jer nije izgradio objekat u prvobitno planiranoj površini. Kako tužilac nije dokazao da je zbog toga što nije izgradio objekat u prvobitno planiranoj površini pretrpeo štetu, odnosno da bi stambeni i poslovni prostor u okviru tog objekta prodao, to tužilac nema pravo na naknadu ovog vida štete, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud. Naime, tužilac nije dokazao da je, nakon dobijanja odobrenja za gradnju po prvobitnoj projektno tehničkoj dokumentaciji, imao izvesno ugovorenu prodaju objekta, odnosno svih posebnih delova objekta, pa je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu ovog vida štete, pravilnom primenom člana 154, 155. i 189. Zakona o obligacionim odnosima, sa kojih razloga su neosnovani navodi revizije tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pretežni deo navoda revizije odnosi se posredno ili neposredno na činjenično stanje koje tužilac smatra bitnim, a koje po njegovom mišljenju nije pravilno i potpuno utvrđeno u sprovedenom postupku. Navodi revizije, kojima se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje nisu dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP, zbog čega ih Vrhovni kasacioni sud nije posebno cenio.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca protiv odluke o kamati u smislu člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 28. ZPP za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna je samo vrednost predmeta spora glavnog tužbenog zahteva, a kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev.

U konkretnom slučaju, revizija tužioca je izjavljena i protiv drugostepene presude u delu kojim je odlučeno o kamati. Kamata ne čine glavni zahtev, već predstavlja sporedno potraživanje i ne uzima se u obzir prilikom utvrđivanja prava na izjavljivanje revizije, pa je Vrhovni kasacioni sud utvrdio da revizija tužioca nije dozvoljena.

Bez uticaja je što je prvostepena presuda delimično preinačena u delu odluke o kamati, u kom slučaju bi po članu 403. stav 2. tačka. 2. ZPP revizija uvek bila dozvoljena, međutim u ovom slučaju revizija nije dozvoljena, jer iz napred navedenih zakonskih odredaba proizlazi da revizija izjavljena protiv sporednih traženja nije dozvoljena, pa specijalno pravilo isključuje primenu opštih pravila.

Imajući u vidu napred navedeno, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog Grada Niša, kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP.

Članom 404. stav 1. ZPP, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Nižestepenim presudama je usvojen zahtev tužioca i obavezan tuženi Grad Niš da tužiocu isplati na ime povraćaja isplaćene cene zakupnine 957.000,00 dinara sa kamatom i na ime naknade štete za izradu prvog projekta 513.000,00 dinara sa kamatom i obavezani su tuženi Grad Niš i JP „Direkcija za izgradnju Grada Niša“ Niš, da tužiocu na ime naknade štete zbog više plaćene naknade za uređenje gradskog građevinskog zemljišta solidarno isplate 1.954.575,00 dinara sa kamatom. Odluka o naknadi štete i o njenoj visini zavisi od činjenica utvrđenih u svakom konkretnom slučaju, pa Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovoj pravnoj stvari ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, što znači da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu trećem izreke doneo primenom člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog Grada Niša u smislu člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Tužbu radi naknade štete tužilac je podneo 29.12.2014. godine, a vrednost predmeta spora koja se revizijom tuženog Grada Niša pobija iznosi 3.424.575,00 dinara (28.441,89 evra).

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na potraživanje u novcu u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog Grada Niša nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Stajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić