Viši sud u Beogradu je, presudom Gž 11186/19 od 11.02.2021. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Tužilja je odgovorila na reviziju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene, kao izuzetno dozvoljenoj, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20).

Iz navedenog razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke, doneo na osnovu odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su ...2016. godine zaključile ugovor o kreditu za kupovinu stambenog objekta br. ... Tužilja je korisnik kredita koji joj je odobrila tužena u iznosu od 18.000 evra. Na osnovu zaključenog ugovora, tužilja se obavezala da plati jednokratnu naknadu po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva, u visini od 0,50% od iznosa realizovanog kredita, saglasno članu 8.stav 1.navedenog ugovora, što predstavlja iznos od 11.076,00 dinara, koji iznos je tužilja platila tuženoj 03.11.2016. godine. Ponuda za zaključenje predmetnog ugovora, koju je tužena predala tužilji 29.08.2016. godine (i koja je u spisu), sadrži jednokratnu naknadu za obradu zahteva – fiksna od 0,5% od iznosa kredita, odnosno 90 evra (11.102,95 dinara), kao i druge troškove koji nisu predmet tužbenog zahteva, a koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu. Tužilja je tužbu podnela 21.02.2019. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilje usvojili, jer je banka, prebacivanjem troškova obrade kredita na korisnika, narušila osnovna načela ugovoranja iz odredbe člana 12.i 15. Zakona o obligacionim odnosima, što predmetnu odredbu ugovora čini ništavom u smislu člana 103. stav 1. istog zakona. Zbog toga je po mišljenju nižestepenih sudova, tužena dužna da tužilji isplati iznos od 11.076,00 dinara, na osnovu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, sa pripadajućom kamatom, u smislu člana 214. istog zakona.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Na osnovu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ako cilj povređenog dobra ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, br. 36/11 ...39/14), u odredbi člana 17. stav 1. propisuje da su banka i davalac lizinga dužni da korisniku pruže informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o depozitu,kreditu ili lizingu, ugovor o dozvoljenom prekoračenju računa, odnosno ugovor o izdavanju i korišćenju kreditne kartice za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponuda), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu. Isti Zakon, u odredbi člana 9. stav 3. propisuje da opšti uslovi poslovanja obuhvataju i akte kojima se utvrđuju naknade i drugi troškovi koje davalac finansijskih usluga naplaćuje korisnicima, pa je tako, u odredbi člana 19. stav 1. tačka 12. Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga, propisano da ugovor o kreditu, pored ostalih obaveznih elemenata, sadrži vrstu i visinu svih naknada koje padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksne ili promenljive, a ako su promenljive – periode u kojima će ih banka menjati, kao i vrstu i visinu drugih troškova (porezi, naknade nadležnim organima i dr.).

Zakon o bankama(„Službeni glasnik RS“ broj 107/2015 i 14/2015) u odredbi člana 43. propisuje mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga na osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Na osnovu navedenih odredbi zakona sledi da ugovaranje prava na naplatu kamate, kao cene plasiranja novčanih sredstava banke, ne isključuje mogućnost da se ugovorom o kreditu, kao uslovi za davanje kredita, ugovore troškovi i naknade koje je korisnik kredita dužan da plati banci. Obavezivanje korisnika kredita na plaćanje troškova obrade kreditnog zahteva nije protivno načelu savesnosti i poštenja propisanom odredbom člana 12. Zakona o obligacionim odnosima, pod uslovom da je banka, u predugovornoj fazi, informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na njegov teret, što je ovde slučaj. Ponuda koju je tužena dostavila tužilji, pre zaključenja predmetnog ugovora (29.08.2016. godine) sadrži sve naknade koje je korisnik kredita dužan da plati banci, a kako je naknadno i ugovoreno u odredbi člana 8. stav 1. predmetnog ugovora. To znači da je tužilja u predugovornoj fazi obaveštena o vrsti i visini naknade koja pada na njen teret, pri čemu nijednim propisom nije predviđeno da je banka dužna da korisniku kredita predoči strukturu ili specifikaciju troškova.

Na osnovu izloženog, sporna ugovorna odredba nije ništava u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa ne postoji obaveza tužene da tužilji vrati iznos koji je primila na ime izvršenje obaveze iz te ugovorne odredbe, na osnovu člana 104. stav 1. istog Zakona.

Iz izloženih razloga Vrhovni kasacioni sud je nižestepene presude preinačio i odluku kao u stavu drugom izreke doneo na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluku o troškovima celog postupka sadržanu u stavu trećem izreke, Vrhovni kasacioni sud je doneo na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku. Tuženoj su priznati troškovi u ukupnom iznosu od 49.500,00 dinara i to: na ime angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav jednog podneska (odgovor na tužbu) u iznosu od 9.000,00 dinara, zastupanje na ročištu u iznosu od 10.500,00 dinara, za sastav žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara i sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, prema opredeljenom zahtevu tužene i Advokatskoj tarifi važećoj u vreme odlučivanja („Službeni glasnik RS“, br. 37/2021 od 14.04.2021. godine).

Ovaj sud je imao u vidu i zahtev tužene za naknadu troškova sudskih taksi, ali je ocenio da joj ne pripadaju jer nisu opredeljeni u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP odllučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić