Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca mal. AA, čiji je zakonski zastupnik majka BB, oboje iz ..., čiji je punomoćnik Dragoslav Ćetković, advokat iz ..., protiv tužene VV iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Đorđević, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2185/2020 od 16.07.2020. godine, u sednici održanoj 16.12.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 2185/2020 od 16.07.2020. godine i predmet VRAĆA tom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25608/2016 od 28.05.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud tuženu obaveže da mu na ime naknade štete zbog protivpravnog korišćenja stana u ..., u Ul. ... br. .., za period od juna 2011.godine do decembra 2015.godine, isplati iznose od po 495 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, za svaki mesec pojedinačno, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.-og u mesecu za tekući mesec, pa do isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, tužilac je obavezan da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 234.000,00 dinara.

Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž 2185/2020 od 16.07.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25609/2016 od 28.05.2018. godine, u stavu prvom izreke, tako što je obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade štete isplati za period od juna 2011.godine do decembra 2015.godine, iznose od 495 evra mesečno, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati, počev od 01.-og u mesecu za svaki mesec pa do isplate i tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 341.600,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.05.2018. godine pa do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25609/2016 od 28.05.2018. godine, u stavu drugom izreke, tako što je odbijen zahtev tužene kojim je tražila da se tužilac obaveže da joj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 234.000,00 dinara, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova postupka po reviziji, kao neosnovani.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20), i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP-a, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Međutim, osnovano tužena u reviziji ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, učinjenu u postupku pred drugostepenim sudom. Drugostepeni sud, pri odlučivanju o osnovu potraživanja tužioca, u smislu savesnosti odnosno nesavesnosti tužene, nije raspravio sva sporna pitanja na koja mu je ukazao Vrhovni kasacioni sud u svom rešenju Rev 4458/2019 od 18.12.2019. godine, a bio je dužan u smislu odredbe člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku, koja se u postupku povodom revizije shodno primenjuje, na osnovu odredbe člana 419. istog Zakona. Pri odlučivanju o visini tužiočevog potraživanja, drugostepeni sud je takođe učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz odredbe člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer je svoju odluku zasnovao na nejasnom nalazu veštaka, kome nije naložio da svoj nalaz dopuni ili ispravi, a bio je dužan u smislu odredbe člana 270. stav 4. Zakona o parničnom postupku. Bitne povrede odredaba parničnog postupka, učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, bile su od uticaja na donošenje pravilne i zakonite odluke.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, mal. tužilac rođen je ...1999. godine i sin je pok. GG koji je preminuo pre njegovog rođenja, ...1999. godine. Predmetni stan kupljen je u maju mesecu 1998.godine na ime tužiočevog oca, sada pok. GG, sa kojim je tužena u tom stanu živela, verujući da sa njim ima zasnovanu vanbračnu zajednicu koja je trajala sedam godina. U ostavinskom postupku vođenom iza smrti pok. GG, za naslednike na predmetnom stanu oglašeni su njegovi roditelji, koji su u zemljišnim knjigama upisali svoje pravo vlasništva na tom stanu sa udelima od po 1/2. Pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P 3039/2000 od 22.06.2000. godine, utvrđeno je da je pok. GG prirodni otac tužioca. Presudom Višeg suda u Beogradu P 110/10 od 25.01.2012. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužilje VV (ovde tužene) tako što je utvrđeno da je ona po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici sa pok. GG, biv. iz ..., stekla pravo susvojine sa 60/84%, odnosno 60,84/100 idealnih delova na stanu br. .. u ..., u Ul. ... br. .., površine 27 m2, koji se nalazi na međuspratu desno, na kat.parc. .., upisan u LN .. KO ... na ime DD i ĐĐ sa po 1/2 idealnih delova, što su tuženi DD i ĐĐ dužni priznati i trpeti da se tužilja uknjiži sa pravom vlasništva od 60,84/100 idealnih delova na predmetnom stanu. Istom presudom, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev glavnog umešača mal. AA, ovde tužioca, za utvrđenje njegovog prava vlasništva na predmetnom stanu i obavezivanje tuženih da mu predaju u posed i korišćenje taj stan. Presuda Višeg suda u Beogradu P 110/10 od 25.01.2012. godine je ukinuta presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 754/13 od 16.04.2015. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje VV, da se utvrdi da je ona po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici sa pok. GG, biv. iz ..., stekla pravo susvojine sa 60/84%, odnosno 60,84/100 idealnih delova na stanu br. .., Ul. ... br. .., površine 27 m2, dok je delimično usvojen tužbeni zahtev glavnog umešača i utvrđeno da je mal. AA vlasnik tog stana, pa je tužena VV obavezana da mu preda u posed i na korišćenje predmetni stan. Tužena se iz predmetnog stana iselila nakon što je dobila rešenje o izvršenju, u decembru 2015. godine. Sudski veštak za ekonomsko-finansijsku oblast Branislav Marković iz ... je u svom nalazu od 01.02.2018. godine utvrdio tržišnu vrednost – visinu zakupnine za predmetni stan, koristeći objavljeni podatak o visini neto zarade za novembar 2016. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca odbio, jer je zaključio da je on svojstvo vlasnika predmetne nepokretnosti stekao tek pravnosnažnim okončanjem postupka pred Višim sudom u Beogradu, odnosno donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 754/13 od 16.04.2015. godine, kojom je utvrđeno da je tužilac vlasnik predmetnog stana. Po mišljenju prvostepenog suda, do tog trenutka, tužilac nije imao mogućnost da raspolaže spornim stanom, pa nije mogao ni da ostvaruje prihod od njegovog izdavanja, iz kog razloga je njegov tužbeni zahtev koji se odnosi na naknadu štete zbog izmakle koristi (neostvarena zakupnina) odbijen pošto nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 189. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je, pobijanom presudom, prvostepenu presudu preinačio i tuženu obavezao da tužiocu na ime naknade štete isplati iznose od po 495 evra mesečno, u dinarskoj protivvrednosti, sa pripadajućom kamatom za period od juna 2011. godine do decembra 2015. godine, jer je zaključio da je tužilac pravo svojine stekao nasleđivanjem u trenutku smrti ostavioca, odnosno u konkretnom slučaju na dan svog rođenja. Po mišljenju drugostepenog suda, kvalitet državine tužene nije takav da se može smatrati da je ona bila u opravdanom uverenju da je sporna nepokretnost njeno vlasništvo kod činjenice da u postupku koji je, po njenoj tužbi, vođen pred Višim sudom u Beogradu, ona nije pretendovala da dokaže da je vlasnik celog stana, već je na predmetnom stanu imala suvlasničke pretenzije u odnosu na roditelje pok. GG, koji su bili upisani kao isključivi vlasnici stana sa po 1/2 idealnih delova. Po oceni drugostepenog suda, tužena je ostankom u spornoj nepokretnosti, te iseljenjem tek nakon što je sudskom odlukom nadležnog organa to naloženo, prouzrokovala štetu mal. tužiocu koji je usled ovakvog njenog postupanja bio onemogućen da stan izdaje i na taj način ostvaruje prihod u iznosu utvrđenom na osnovu nalaza veštaka finansijske struke od 495 evra mesečno.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je tužilac vlasništvo na predmetnom stanu stekao rođenjem jer se rodio nakon smri svog oca koji je bio vlasnik stana, a zaostavština prelazi po sili zakona na ostaviočeve naslednike u trenutku njegove smrti na osnovu odredbe člana 212. Zakona o nasleđivanju. Međutim drugostepeni sud nije raspravio sporno pitanje savesnosti tužene koje je od značaja za odlučivanje o osnovu potraživanja tužioca, dok je svoju odluku o visini tužbenog zahteva tužioca zasnovao na nejasnom nalazu sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, pri čemu nije imao u vidu niti je cenio prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja koji je tužena istakla u odgovoru na tužbu.

Odredbom člana 38. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, propisano je da savestan držalac nije dužan da plati naknadu za korišćenje stvari niti odgovara za pogoršanje i propast stvari nastalo za vreme njegovog savesnog držanja. Nesavestan držalac dužan je naknaditi vrednost ubranih plodova koje je potrošio, otuđio, ili uništio, kao i vrednost plodova koje je propustio da ubere, pošto je tako propisano odredbom člana 39. stav 2. istog Zakona. Na osnovu odredbe člana 39.stav 7. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, savestan držalac postaje nesavestan od trenutka kada mu je tužba dostavljena, ali vlasnik može dokazivati da je savesni držalac postao nesavestan i pre dostavljanja tužbe. Pravo vlasnika da od nesavesnog držaoca zahteva predaju ubranih plodova i naknadu vrednosti plodova koje je potrošio, otuđio, propustio da ubere ili uništio, zastareva u roku od tri godine od dana predaje stvari, na osnovu odredbe člana 40. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Odredbom člana 14.stav 1.istog zakona, propisano je da suvlasnik ima pravo da stvar drži i da je koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima, srazmerno svom delu, ne povređujući prava ostalih suvlasnika.

Upotreba tuđe stvari u svoju korist propisana je odredbom člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, tako što kad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe. Obim naknade materijalne štete propisan je u odredbi člana 189.stav 3. istog Zakona tako što se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari, ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

U konkretnom slučaju, pravo tužioca na naknadu materijalne štete zavisi od razjašnjenja činjenice o savesnosti tužene, odnosno trenutka kada je ona postala nesavesna. Pogrešan je zaključak drugostepenog suda da nesavesnost tužene, kao držaoca predmetnog stana, sledi iz činjenice da je ona tužbom protiv zemljišno- knjižnih vlasnika tog stana tražila svoj suvlasnički udeo na stanu, pošto suvlasnik ima pravo da stvar drži i da je koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima, srazmerno svom delu, ne povređujući prava ostalih suvlasnika. Tom tužbom tužena je nastojala da ostvari svojinsko pravo u vreme kada je imala savesnu državinu na predmetnom stanu. Nije, međutim, utvrđeno kada je tužilac podneo tužbu za glavno mešanje u predmetu Višeg suda u Beogradu P 110/10, odnosno kada je njegova tužba dostavljena tuženoj, niti je utvrđeno kada je predmetni stan predat tužiocu, a te činjenice su bitne za ocenu savesnosti državine tužene i prigovora zastarelosti tužiočevog potraživanja koji je tužena istakla. Dalje, pri odlučivanju o iznosu naknade štete tužiocu, drugostepeni sud nije imao u vidu da se tužbeni zahtev tužioca odnosi na period od ukupno 4,5 godine i da je 01.06.2011. godine, srednji kurs evra iznosio 96,77 dinara, dok je 01.12.2015. godine iznosio 121,24 dinara, pa je očigledno da zakupnina za predmetni stan u periodu od juna 2011.godine do decembra 2015.godine, nije mogla da bude identična, niti se njen iznos može da određuje na osnovu parametara iz 2016.godine (nakon spornog perioda), kako se u svom nalazu i mišljenju izjasnio sudski veštak.

Iz izloženih razloga, pobijana drugostepena presuda je ukinuta i predmet vraćen tom sudu na ponovno suđenje, a ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer zavisi od njegovog ishoda, na osnovu odredbe člana 163. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku potrebno je da drugostepeni sud otkloni ukazanu bitnu povredu odredaba parničnog postupka, da bi potom imao mogućnost da, na osnovu potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja pravilnom primenom materijalnog prava, donese novu i na zakonu zasnovanu odluku.

Iz izoženih razloga Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 415. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić