Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse i razmatranja pravnih pitanja od opštih interesa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužene (posebna revizija) je izuzetno dozvoljena, jer je potrebno ujednačavanje sudske prakse, pa je primenom odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...18/20) odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, i našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u svojstvu korisnika kredita sa tuženom, zaključila ugovor o kreditu broj .. dana 13.05.2014. godine, radi refinansiranja kredita, duga po platnim karticama i refinansiranja duga po kreditu za odobreno prekoračenje po tekućem računu kod druge poslovne banke, odnosno obaveza po ugovorima o lizingu odobrenih od strane lizing kuće, u iznosu od 594.000,00 dinara. U članu 1. tačka 8. predviđene su naknade koje padaju na teret korisnika kredita i koje ulaze u obračun EKS i to pod a) jednokratna naknada za puštanja kredita u tečaj 2% od iznosa puštenog kredita u dinarima. Banka je, prilikom puštanja kredita u tečaj obustavila predmetni iznos o čemu je tužilja, kao korisnik kredita, prethodno obaveštena i na šta je dala svoju saglasnost. U obaveznim elementima ugovorima, obrazac 1b-OE kredita od 13.05.2014. godine, pod tačkom 3.5 navedena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, tako što su navedeni troškovi jednokratne naknade za obradu kreditnog zahteva i to provizija za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 11.880,00 dinara, koji iznos je tužilja platila tuženoj.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev t užilje, pošto su zaključili da ovakvo ugovaranje obaveze korisnika, bez specifikacije troškova i iznosa svakog pojedinačnog troška, čini predmet obaveze neodređenim, a zbog toga je predmetna ugovorna odredba ništava, shodno odredbi člana 47. Zakona o obligacionim odnosima. Po mišljenju nižestepenih sudova, banka ima pravo samo na stvarne troškove prilikom obrade i puštanja kredita, koji u ovom slučaju nisu određeni. Kod takvog stanja stvari nižestepeni sudovi su zaključili da je, zbog neodređenosti, odredba predmetnog ugovora o kreditu o naknadi troškova obrade kreditnog zahteva ništava, u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, te da je tužena dužna da tužilji, na ime sticanja bez osnova, vrati predmetni iznos, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u smislu odredbe člana 210. u vezi člana 214. istog Zakona.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ništav je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, br. 36/11 ...39/14), u odredbi člana 9. stav 3. propisuje da opšti uslovi poslovanja obuhvataju i akte kojima se utvrđuju naknade i drugi troškovi koje davalac finansijskih usluga naplaćuje korisnicima. Tim Zakonom, pored ostalog, propisana je obaveza banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (ponuda) na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (član 17. stav 1). Ponuda se ispisuje na propisanom obrascu i pored ostalog sadrži efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se naplati, a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat, kao i vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi-periode u kojima će se menjati i način izmene (član 17. stav 4. tač. 8. i 10.).

Zakon o bankama („Službeni glasnik RS“ broj 107/2015 i 14/2015) u odredbi člana 43. propisuje mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga na osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Na osnovu navedenih odredbi zakona sledi da specifikacija troškova obrade kredita i opis njihove strukture u ponudi za zaključenje ugovora o kreditu ne predstavlja uslov za plaćanje tih troškova banci, ukoliko je u ponudi navedena vrsta troškova i njihova visina, što je ovde slučaj.Ugovaranje prava na naplatu kamate, kao cene plasiranja novčanih sredstava, ne isključuje mogućnost da se ugovorom o kreditu, kao uslov za davanje kredita, ugovore troškovi i naknade koje je korisnik dužan da plati banci, pa i troškova obrade kredita. Obavezivanje korisnika kredita na plaćanje troškova obrade kredita nije protivno načelu savesnosti i poštenja propisanom u odredbi člana 12. Zakona o obligacionim odnosima, pod uslovom da je banka, u predugovornoj fazi, informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i troškova koji padaju na njegov teret.

U konkretnom slučaju, tužilja je, kao korisnik kredita „prethodno obaveštena i dala svoju saglasnost“ kako je utvrdio prvostepeni sud, da banci plati troškove obrade kreditnog zahteva u visini od 2% od iznosa puštenog kredita u dinarima, odnosno iznos od 11.880,00 dinara koji je po vrsti i visini naveden u obaveznim elementima ugovora i iskazan u efektivnoj kamatnoj stopi.

To znači da sporna odredba ugovora zaključenog između parničnih stranaka o troškovima obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u tečaj, nije ništava, u smislu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa zbog toga tužena nije dužna da tužilji vrati iznos koji je primila na ime izvršenja obaveze tužilje iz te ugovorne odredbe, na osnovu odredbe člana 104. stav 1. istog Zakona.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluku o troškovima celog postupka sadržanu u trećem stavu izreke, Vrhovni kasacioni sud je doneo primenom odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku. Tuženoj su priznati troškovi na ime angažovanja punomoćnika-advokata za sastav odgovora na tužbu u iznosu od 6.000,00 dinara, sastav žalbe i revizije u iznosima od po 12.000,00 dinara, prema važećoj Advokatskoj tarifi u vreme preduzimanja tih parničnih radnji, kao i troškovi sudskih taksi za žalbu i drugostepenu odluku u iznosima od po 2.375,00 dinara, za reviziju u iznosu od 4.750,00 dinara i revizijsku odluku 7.125,00 dinara, prema važećoj Taksenoj tarifi.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić