Presudom Višeg suda u Pančevu Gž 104/20 od 18.02.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Pančevu P 382/19 od 20.06.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/2014, 87/2018 i 18/2020), s obzirom da su osnovani revizijski navodi o različitom postupanju sudova u istoj pravnoj situaciji, što ukazuje na potrebu ujednačavanja sudske prakse.

Iz navedenog razloga je odlučeno kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u delu rešenja o troškovima postupka u smislu člana 408. u vezi člana 420. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11...87/18), na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kao korisnik kredita i tužena kao davalac kredita su dana 07.05.2012. godine, zaključili Ugovora o gotovinskom kreditu LD .., za iznos kredita od 110.000,00 dinara, sa rokom otplate od 24 meseca. Spornom odredbom člana 5. stav 1. tačka 1. Ugovora predviđeno je da korisnik kredita plaća obradu kreditnog zahteva 3.500,00 dinara, blanko menice 100,00 dinara i izveštaj kreditnog biroa 205,00 dinara. Tužilac je potpisao ugovor o kreditu, i plan otplate kredita. Dana 07.05.2012. godine tužilac je uplatio iznos od 3.500,00 dinara na ime troškova obrade kredita i istog dana mu je isplaćen odobreni kredit.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižesteni sudovi su odbili tužbeni zahtev, kao neosnovan, s obzirom da iz same sadržine Ugovora o kreditu proizlazi da je on sadržao jasne i nedvosmislene podatke o bitnim elementima Ugovora, ali i o visini svih troškova koje korisnik kredita treba da plati banci da bi mu kredit bio odobren, među kojima je i naknada za obradu kredita u iznosu od 3.500,00 dinara. Sa tom ponudom banke, tužilac se saglasio, potpisao Ugovor, a posebno je važno što se ta obaveza pojavljuje i u planu otplate kredita, tako da ne stoje razlozi za apsolutnu ništavost sporne odredbe Ugovora o kreditu.

Naime, po mišljenju drugostepenog suda, tužilac bi morao da dokaže da je ova odredba protivrečna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, čime bi se stvorio osnov za vraćanje onoga što je dato u ispunjenju te ugovorne obaveze i u smislu člana 104. ZOO u vezi člana 210. i člana 214. istog zakona, na ime sticanja bez osnova.

Prvostepeni sud se pozvao na odredbu člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima i člana 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga i naveo da banka ima pravo na naplatu troškova i naknadu bankarskih usluga, kao i da su obavezni elementi ugovora i plan otplate kredita, sastavni elementi ugovora o kreditu od 07.05.2012. godine koji su sadržali jasne i nedvosmislene podatke o obavezi i visini svih vrsta troškova, sa čime se tužilac saglasio i potpisao predmetni ugovor.

Naime, tužilac je pristupio zaključenju ugovora u kome je transparentno prikazana njegova obaveza da snosi trošak naknade u navedenom iznosu, tako da tužilac nije mogao biti u zabludi o tome koje su njegove obaveze prema banci, a ne radi se ni o predmetu obaveze koji je nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv u smislu člana 47. Zakona o obligacionim odnosima. Banka nije postupala ni suprotno načelu savesnosti i poštenja propisanim u članu 12. Zakona o obligacionim odnosima, već se prema stanovištu drugostepenog suda kretala u okvirima načela slobode ugovaranja propisanim odredbom člana 10. istog zakona, prikazujući tužiocu njegove ugovorne obaveze u fiksnom unapred određenom iznosu. Pored toga, nižestepeni sudovi smatraju da ugovaranjem jednokratne naknade za obradu kredita, banka za sebe nije, suprotno članu 15. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorila korist koja bi bila nesrazmerna obavljenom poslu i kojom bi se narušavalo načelo jednake vrednosti i uzajamnog davanja, posebno zato što je ona privredni subjekt koji svoju delatnost obavlja kao profitabilni subjekt, a u cilju sticanja dobiti, pa je u tom smislu ovlašćena da ugovorom zaključenim u skladu sa članom 10. i 26. ZOO predvidi na teret druge strane naknadu za troškove svog poslovanja.

Iz navedenih razloga, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti ugovorne odredbe o jednokratnoj naknadi za obradu kreditnog zahteva na teret korisnika kredita i za povraćaj naplaćenog po toj ugovornoj odredbi.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tužioca ukazuje da je pobijana presuda doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud prihvata stav da je banka finansijska organizacija koja svoju delatnost obavlja u cilju sticanja dobiti. Pri tom, u vidu ima da banka profit ostvaruje ugovaranjem i naplatom kamate. Ugovorom o kreditu korisnik se obavezuje da banci plaća određenu naknadu za korišćenje njenog novca u vidu ugovorene kamate.

U ugovoru o kreditu navode se nominalna i efektivna kamatna stopa, što u smislu člana 19. stav 1. tačka 6. i 7. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, predstavlja obavezne elemente ugovora o kreditu. Nominalna kamatna stopa označava kamatnu stopu izraženu kao fiksni ili promenljivi procenat koji se na godišnjem nivou primenjuje na iznos povučenih kreditnih sredstava (član 2. tačka 10), a godišnja efektivna kamatna stopa iskazuje ukupne troškove kredita i drugih finansijskih usluga koje plaća odnosno prima korisnik tih usluga, pri čemu su ti troškovi izraženi kao procenat ukupnog iznosa ovih usluga na godišnjem nivou (član 2. tačka 21).

U konkretnom slučaju, pored nominalne kamatne stope na godišnjem nivou od 18,90% i efektivne kamatne stope od 25 %, ugovorena je i jednokratna naknada za obradu kredita, kao i ostali određeni troškovi koji padaju na teret korisnika kredita.

Odredbama člana 42. i 43. Zakona o bankama („Sl. glasnik RS“ br. 107/05 ...14/15) propisano je da Narodna banka Srbije može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozita i drugih kreditnih poslova. Zakonom nije isključeno pravo banke na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga po osnovu kreditnih poslova, ali je propisana obaveznost postupanja banaka po odlukama i uputstvima koja donese Narodna banka Srbije u vršenju svojih na zakonu zasnovanih ovlašćenja.

Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite od 30.06.2006. godine („Sl. glasnik RS“ br. 57/06, na snagu stupila 01.10.2006. godine), Narodna banka Srbije propisala je jedinstveni obračun objavljivanja troškova kamata i naknada bankarskih usluga po osnovu depozitnih kreditnih poslova (efektivna kamatna stopa) kao i bližih uslova i načina obaveštavanja klijenta banke. Jedinstveni način obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope banka primenjuje u postupku obavljanja depozitnih i kreditnih poslova iz člana 4. Zakona o bankama. Efektivna kamatna stopa iskazuje se u procentima i važi od dana obračuna. Tačkom 5. navedene odluke je predviđeno da ponuda banke koja se odnosi na depozite koje banka prima odnosno kredite koje odobrava treba da jasno i nedvosmisleno sadrži sledeće podatke: 1) podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope i to visinu nominalne kamatne stope na depozit odnosno kredit, iznos naknade i troškova koje banka obračunava klijentu u postupku polaganja depozita odnosno odobravanja kredita, iznos naknade i troškova koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije ugovora o depozitu odnosno kreditu; 2) podatke koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope i to: kriterijume za revaloziraciju i indeksiranje depozita odnosno kredita, podatak o stranoj valuti kojem se kredit indeksira ili drugi kriterijumi za revalorizaciju i indeksiranje depozita odnosno kredita, troškovi koji nisu poznati na dan obračuna a mogu nastati u toku realiczije ugovora o depozitu odnosno kreditu, troškove procene vrednosti nepokretnosti i pokretnih stvari, premije osiguranja i druge naknade u vezi sa sredstvima obezbeđenja kredita, troškove upisa u registar kod nadležnog organa, troškove pribavljanja izvoda iz zemljišnih knjiga, troškove pribavljanja uverenja potvrda, dozvola i rešenja nadležnih organa, troškove kreditnog biroa i druge. Ovi podaci iz tačke 1. treba da budu navedeni i iskazani u ponudi tog stava, tako da klijent nijednog trenutka ne bude doveden u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka. Podatke iz stava 1. ove tačke banka dostavlja klijentima na način propisan uputstvom iz tačke 11. odluke. Pri zaključivanju ugovora o kreditu banka na osnovu tačke 7. stav 2. odluke uz ugovor uručuje klijentu jedan primerak plana otplate kredita i pregled bitnih elemenata kredita koji sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope kao i one koji se ne uključuju u taj obračun. Podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope su iznos kredita, period otplate, nominalna kamatna stopa, efektivna kamatna stopa, ukupan iznos kamate koja se plaća u toku korišćenja kredita, ukupan iznos drugih troškova koje klijent treba da plati u toku korišćenja kredita i iznos otplatne rate dok se u obračun efektivne kamatne stope ne uključuju podaci iz tačke 5. stav 1. odredaba ove odluke.

Na osnovu izloženih i citiranih tačaka Odluke može se zaključiti da postoje četiri vrste troškova bankarskog kredita i to: troškovi koje banka obračunava klijentu u postupku odobravanja kredita, troškovi koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije ugovora, troškovi koji nisu poznati na dan obračuna a mogu nastati u toku realizacije ugovora i ostali troškovi navedeni u tački 5. stav 1. odredba pod 2. alineja 3. odluke (troškovi procene vrednosti stvari, premije osiguranja ili druge naknade u vezi sa sredstvima obezbeđenja kredita, upisa u registar kod nadležnog organa, pribavljanja potrebnih isprava i drugi troškovi). Prve dve vrste troškova ulaze u obračun efektivne kamatne stope, dok se druge dve vrste troškova ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope već se iskazuju samostalno.

Iz navedenog proizlazi da efektivna kamatna stopa u sebi sadrži naknade i troškove koji su nastali prilikom odobravanja kredita i koji će nastati u toku realizacije ugovora o kreditu a koji su poznati prilikom njegovog obračuna. S obzirom na to da troškovi obrade kredita nastaju prilikom odobravanja kredita, a da su troškovi puštanja kredita u tečaj poznati na dan obračuna kredita, ti troškovi moraju biti uključeni u obračun efektivne kamatne stope i mogu biti naplaćeni samo kroz obračun efektivne kamatne stope. Nezavisno od toga da li su iskazani u nominalnom ili procentualnom iznosu, naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope. Kao protivno prinudnim propisima, ugovaranje zasebne naplate u fiksnom iznosu, kao u ovom slučaju je ništavo u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Posledica delimične ništavosti ugovora je obaveza vraćanja naplaćenog po ništavoj odredbi ugovora, u smislu člana 104. ovog zakona.

Kako je prilikom odlučivanja nižestepenih sudova pogrešno primenjeno materijalno pravo, Vrhovni kasacioni sud je preinačio obe pobijane presude i usvojio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti odredbe ugovora o kreditu i povraćaj naplaćenog po toj ugovornoj odredbi, te odlučio kao u izreci presude, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Imajući u vidu konačan uspeh stranaka u sporu, tužena je u obavezi da tužiocu naknadi troškove prvostepenog, drugostepenog i revizijskog postupka odmerene prema vrsti konkretnog spora u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi i to: za sastav tužbe od strane punomoćnika iz reda advokata u iznosu od 6.000,00 dinara, za pristup i zastupanje tužioca od strane advokata na jednom održanom ročištu u iznosu od 7.500,00 dinara, sastav dva obrazložena podneska od 21.11.2017. godine i 09.02.2018. godine, u iznosu od po 6.000,00 dinara, za troškove prevoza za jedan odlazak i povratak na ročište 168km x 50 (30% od cene benzina) u iznosu od 8.400,00 dinara, odsustvo iz kancelarije u trajanju od 4 sata radi putovanja na ročište u Vršac – u iznosu od 4.500,00 dinara, taksa na tužbu i prvostepenu presudu u iznosu od po 1.900,00 dinara (3.800,00 dinara), sastav žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara, takse na žalbu i odluku po žalbi u iznosu od po 1.900,00 dinara (3.800,00 dinara), za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, taksa na reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i taksa odluku po reviziji u iznosu od 5.700,00 dinara, što sve ukupno čini iznos od 79.500 dinara.

Iz navedenih razloga, a na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi čl. 153, 154. i 163. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem i četvrtom izreke presude.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić