Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl.glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP, s obzirom da ukazivanje na nepropisan sastav prvostepenog suda ne predstavlja bitnu povredu iz tačke 3. ovog stava, jer bitna povreda iz ovog stava je nepropisan sastav drugostepenog suda (član 374. stav 1. ZPP). Pri tom, počev od 01.02.2012. godine, u skladu sa odredbom člana 35. stav 3. ZPP („Sl. glasnik RS“ br.72/11), pa do 31.05.2014. godine, kada je stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama ZPP („Sl. glasnik RS“ br.55/14), kojim je izmenjena navedena odredba člana 35. ZPP, što znači i u vreme donošenja prvostepene odluke, određeno je da u parničnom postupku u vezi sa porodičnim odnosima u prvom stepenu uvek sudi sudija pojedinac.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, T.J., koja je u vreme podnošenja tužbe bila maloletna, rođena je ... godine i sada je učenik trećeg razreda hemijske škole, a maloletna I.J., rođena .... godine, pohađa šesti razred osnovne škole. Pravnosnažnom sudskom odlukom, donetom 31.10.2011. godine, kojom je razveden brak između roditelja tužilja, tada maloletna deca poverena su ocu, B.J., na samostalno vršenje roditeskog prava, a tužena je obavezana da doprinosi njihovom izdržavanju u ukupnom iznosu od 3.000,00 dinara mesečno, počev od 01.11.2011. godine. Maloletna deca i dalje žive sa ocem, u kući koja je vlasništvo njegovih roditelja, koji nije u radnom odnosu, ali radi povremeno i tada zaradi između 20.000,00 i 25.000,00 dinara mesečno. Bio je zaposlen do 2007. godine, kada mu je prestao radni odnos i kada je primio otpremninu koju je uložio u izgradnju zajedničke kuće, koja nije dovršena. Tužena (rođena ... godine) stanuje u kući koja je vlasništvo njenog oca i nema troškove stanovanja. Bila je zaposlena na određeno vreme u KTK K. do 31.05.2014. godine i tada je ostvarivala mesečnu zaradu od 22.753,00 dinara. Sada je nezaposlena, ali je zdrava i radno sposobna. Tužena nema nepokretne imovine na svoje ime i nema zakonsku obavezu izdržavanja prema drugim licima. Utvrđene su i potrebe tužilja i to T.J. u visini od 10.000,00 dinara, a maloletne I.J. u visini od 8.000,00 dinara mesečno.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno nižestepeni sudovi nalaze da je došlo do promene okolnosti koje iziskuju promenu odluke o visini izdržavanja maloletne dece, u smislu člana 164. Porodičnog zakona („Sl.glasnik RS“ br.18/05), imajući u vidu period koji je protekao od donošenja prethodne pravnosnažne sudske odluke kojom je odlučeno o visini izdržavanja, u kom (periodu) je došlo do promene razvojnih i obrazovnih potreba i obaveza dece, a što je dovelo i do povećanja novčanih sredstava neophodnih za njihovo zadovoljenje, pa su adekvatnom primenom člana 160. stav 1. Zakona, sudovi utvrdili potrebe dece i pravilno odredili visinu obaveze tužene, da doprinosi njihovom izdržavanju u dosuđenim iznosima.

Prilikom odlučivanja Vrhovi kasacioni sud je imao vidu navode revizije kojima se ukazuje na fizička ograničenja koja tužilja ima zbog proširenih vena, zbog kojih ne može dugo da stoji, pa nalazi da su isti bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari. Naime, tužilja može obavljati poslove koji nisu vezani isključivo za stajanje, pri čemu postojanje ove vrste ograničenja ne znači da ona uopšte ne sme ili ne može da stoji, niti je u sudskom ili u vansudskom postupku (pred nadležnim organom) utvrđena njena radna nesposobnost, pa imajući ovo u vidu kao i da, primenom člana 75. Porodičnog zakona, deca imaju pravo na izdržavanje od oba roditelja, to ova okolnost tužilju ne može osloboditi obaveze da doprinosi izdržavanju svoje dece iz prethodnog braka, niti se njena obaveza može zadržati na simboličnom iznosu od 3.000,00 dinara mesečno za oba deteta, koji iznos može zadovoljiti potrebe dece samo u neznatnom delu.

Vrhovi kasacioni sud nalazi da je prilikom odlučivanja o visini obaveze tužene, pravilno cenjena i okolnost da je tužena trenutno nezaposlena, imajući u vidu da je sud u prvom redu dužan da vodi računa o interesima maloletne dece, a da je tužilja, kao majka, dužna da doprinosi njihovom izdržavanju, pri čemu se radi o relativno mladoj i zdravoj osobi (s obzirom da suprotno zdravstveno stanje nije ni isticala ni dokazala u toku postupka pred nižestepenim sudovima), pa je u obavezi da nađe način da svojim radom obezbedi određena novčana sredstva kojima će moći da doprinosi izdržavanju svoje dece.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Lidija Đukić,s.r.