Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 18/20) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o izvođenju radova, kojim je tuženi kao izvođač radova, preuzeo obavezu da izvede radove na izgradnji kuće tužioca, kao investitora, bliže opisane u članu 1. ugovora. Tuženi, nije izvršio radove u celosti, iako je tužilac kao investitor tuženom uplatio 8.504.898,51 dinara sa PDV-om, u kom su sadržani pored prvobitno ugovorenog iznosa za ukupnu cenu izgradnje kuće od 5.657.587,59 dinara i radovi mimo ugovorenih, kao i promena kvaliteta materijala. Prema obračunu radova od 31.08.2018. godine, koji je tuženi dostavio tužiocu, uloženi troškovi u materijal iznose 49.486,32 evra (što na dan 10.05.2019. godine iznosi 5.839.138,33 dinara). Takođe, iz odgovora na tužbu i iskaza tuženog proizlazi da je razlika između onog što je tužilac uplatio i vrednosti radova po ugovoru koje tuženi nije izvršio 6.000 evra. U toku postupka parnične stranke su odustale od izvođenja dokaza veštačenjem na okolnost stepena izvedenih radova od strane veštaka građevinske struke.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac u potpunosti izvršio svoju ugovornu obavezu isplatom ugovorene cene (pa i više), a da tuženi svoj deo ugovorne obaveze nije izvršio i na taj način bez pravnog osnova zadržao iznos od 2.655.760,18 dinara, pa je obavezao tuženog da tužiocu isplati navedeni iznos sa zakonskom zateznom kamatom.

Drugostepeni sud je ceneći sve okolnosti slučaja našao da je obaveza tuženog da tužiocu isplati 6.000 evra za koje je sam priznao da ih drži bez pravnog osnova, u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da nije izvršio ugovorenu obavezu u celosti, odnosno nije izveo sve ugovorene radove, a da je za iznos preko toga do traženih 2.665.760,18 dinara zahtev tužioca neosnovan, jer nije dokazao visinu potraživanja preko dosuđenog iznosa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, suprotno navodima revizije, pobijana presuda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kada to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi (stav 1.), a da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kada se nešto primi, s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (stav 2.).

Odredbom člana 231. Zakona o parničnom postupku, propisano je da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravilo o teretu dokazivanja (stav 1.). Stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, ako zakonom nije drugačije propisano (stav 2.). Stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano (stav 3.). Članom 259. istog zakona, propisano je da će sud da izvede dokaz veštačenjem ako je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.

Polazeći od sadržine navedenih zakonskih odredbi, izloženo stanovište drugostepenog suda u odnosu na zahtev tužioca za isplatu iznosa preko dosuđenih 6.000 evra zasniva se na pravilnoj primeni materijalnog prava iz razloga koje prihvata i ovaj sud. Naime, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je na tužiocu teret dokazivanja činjenice u pogledu visine razlike između uplaćenog iznosa od strane tužioca i vrednosti izvedenih radova od strane tuženog. U tom smislu, tužilac je bio dužan da predloži izvođenje dokaza na tu okolnost, što je on i učinio, predloživši veštačenje od strane veštaka građevinske struke, na okolnost stepena izvedenih radova. Međutim, kako je kasnije na ročištu dana 03.07.2020. godine odustao od predloženog veštačenja, pravilan je zaključak u pobijanoj odluci da zbog toga nije dokazao ni visinu svog potraživanja preko iznosa od 6.000 evra, a koji iznos je tuženi u toku postupka priznao pred sudom.

Suprotno navodima revizije, na tužiocu je bio teret činjenične tvrdnje i dokaza da njegovo ukupno potraživanje iznosi 2.655.760,18 dinara, a ne na tuženom. Ovo zato što se negativne činjenice ne dokazuju, pa stoga tužena strana nije bila u obavezi da dokazuje da ne duguje iznos preko onog koji je priznala.

Prilikom odlučivanja, Vrhovni kasacioni sud nije cenio navode revizije kojima tužilac osporava utvrđeno činjenično stanje kao nepotpuno, s obzirom da se revizija iz tih razloga ne može izjaviti, u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je shodno odredbi člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Zahtevi tužioca i tuženog za naknadu revizijskih troškova su odbijeni, jer tužilac po ovom pravnom leku nije uspeo, a odgovor na reviziju nije neophodan i nužan trošak.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić