Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 1141/21 od 19.02.2021. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 20999/19 od 10.12.2019. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P 20999/19 od 22.09.2020. godine. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac sa tuženom bankom 27.04.2015. godine zaključio je Ugovor o dinarskom kreditu za refinansiranje, kojim je tužiocu kao korisniku kredita odobren gotovinski kredit u iznosu od 1.300.000,00 dinara (sa rokom otplate od 99 meseci). U članu 6. stav 1. ugovora određena je obaveza korisnika kredita da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 1,00% od iznosa odobrenog kredita, a koja naknada je u ponudi definisina u iznosu od 13.000,00 dinara, što je banka i naplatila. U obrascu ponude za kredit od 07.04.2015. godine (koji je tužilac svojeručno potpisao), u članu 3.2 navedena je visina efektivne kamatne stope od 17,77% na godišnjem nivou i ukupan iznos koji će korisnik platiti tokom perioda otplate kredita, dok je u članu 3.3 navedena vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita i to: jednokratna naknada za obradu zahteva u iznosu od 13.400,00 dinara, troškovi upita izveštaja Kreditnog biroa od 246,00 dinara, kao i troškovi izdavanja menice 100,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je odredba člana 6. stav 1. ugovora ništava jer je predmet obaveze neodređen, da tužilac nije obavešten na osnovu čega je taj trošak utvrđen, odnosno nije mogao da proceni opravdanost iznosa naknade obrade kredita, niti je bio upoznat sa tim koliko je zaista trošak banke za ovu stavku i zašto bi se isti vezivao za iznos kredita koji je ugovoren, što navedenu odredbu čini ništavom, zaključivši da tužilac ima pravo na vraćanje naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu članova 104, 210. i 214. ZOO sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja s obzirom da je banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je propisana mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“, broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, broj 36/11 i 139/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 27.04.2015. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje), i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi od 07.04.2015. godine, povodom predmetnog ugovora o kreditu, u članu 3.3 navedena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, između ostalog i jednokratna naknada za obradu zahteva u iznosu od 13.000,00 dinara, što odgovara i sadržini sporne ugovorne odredbe kojom se tužilac kao korisnik kredita obavezao da davaocu kredita plati fiksnu fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 1,00% od iznosa odobrenog kredita. Kako je tužilac, sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi, obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu ove naknade niti od čega se sastoji, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Naime, iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (održavanje kredita) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu navedeno, predmetna ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da plati banci fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 1,00% od iznosa odobrenog kredita, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako predmetna pobijana ugovorna odredba nije ništava, to tužilja neosnovano potražuje naplaćene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 210. i 214. ZOO.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. i 154. i 163. stav 2 ZPP pripadaju potrebni troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova za sastav jednog obrazloženog podneska (odgovora na tužbu od 13.11.2019. godine) od strane advokata u iznosu od 6.000,00 dinara, zastupanja na jednom održanom ročištu 7.500,00 dinara i sastav žalbe i revizije od po 12.000,00 dinara od strane advokata, sve prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji, dok tuženoj nije priznato uvećanje troškova za sastav revizije za 20% jer njen punomoćnik nije pružio dokaz – račun o izvršenim uslugama, na osnovu kojeg je od tužene naplaćen iznos ovog troška uvećan za porez na dodatu vrednost. Naime, u spisima se nalazi dokaz – faktura račun br. ../2019 od 31.10.2019. godine za advokatske usluge – usluge pružanja pravne pomoći tuženoj za mesec oktobar 2019. godine, a punomoćnik tužene je prvu radnju u ovoj pravnoj stvari izvršio u novembru 2019. godine (odgovor na tužbu) i nakon toga, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić