U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović, Spomenke Zarić, Jelice Bojanić Kerkez i Vesne Subić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Marija Joksović i Dragana Đilas, advokati iz ..., protiv tužene „Komercijalne banke“ ad Beograd, čiji je punomoćnik Nemanja Aleksić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Zrenjaninu Gž 233/20 od 21.04.2021. godine, na sednici održanoj 01.12.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljene protiv presude Višeg suda u Zrenjaninu Gž 233/20 od 21.04.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Višeg suda u Zrenjaninu Gž 233/20 od 21.04.2021. godine i presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P 1593/18 od 25.02.2020. godine, tako što se ODBIJA tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi da je ništava odredba člana 6. stav 1. ugovora o dinarskom gotovinskom kreditu broj ...-...-... od dana 26.01.2017. godine, što je tužena dužna trpeti i priznati, i da se obaveže tužena da tužiocu isplati iznos od 3.780,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 26.01.2017. godine do konačne isplate, kao i da se obaveže tužena da tužiocu isplati troškove postupka u iznosu od 49.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke do konačne isplate.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 78.750,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P 1593/18 od 25.02.2020. godine, odbijen je kao neosnovan prigovor mesne nadležnosti. Tužbeni zahtev tužioca je usvojen u celosti i utvrđeno da je ništava odredba člana 6. stav 1. ugovora o dinarskom gotovinskom kreditu od 26.01.2017. godine, što je tužena dužna trpeti i priznati. Obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 3.780,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 26.01.2017. godine do konačne isplate. Obavezana je tužena da zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke do konačne isplate.

Presudom Višeg suda u Zrenjaninu Gž 233/20 od 21.04.2021. godine, stavom prvim izreke žalba tužene je odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je iz navedenih razloga odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kao korisnik kredita zaključio ugovor o dinarskom gotovinskom kreditu broj ...-...-... sa tuženom bankom dana 26.01.2017. godine. Navedenim ugovorom tužiocu je odobren kredit u iznosu od 179.000,00 dinara. Odredbom člana 6. stav 1. ugovora, korisnik kredita obavezan je da plati banci fiksnu jednokratnu naknadu na ime troškova obrade kreditnog zahteva u visini od 2% od iznosa realizovanog kredita. Po osnovu navedene ugovorne odredbe tužena je od tužioca naplatila naknadu od 3.780,00 dinara prilikom zaključenja ugovora što nije bilo sporno među parničnim strankama. U obrascu ponude za zaključenje ovog ugovora od 25.01.2017. godine (obrazac 1B osnovni podaci o kreditu) u tački 3.3 navedena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita i to između ostalog: jednokratna naknada za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 3.780,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava u smislu člana 103. ZOO, budući da tužiocu nije predočeno pre zaključenja ugovora postojanje dodatnih obaveza koje prate ugovor o kreditu, a što uključuje obavezu plaćanja troškova obrade kredita, niti je opredeljena struktura tih troškova i njihov iznos, a da je banka dužna da u svojoj ponudi odnosno kasnije ugovoru tako jasno i nedvosmisleno navede podatke o troškovima, vršeći njihovu specifikaciju da korisnik kredita kao strana koja pristupa ugovoru ni jednog trenutka ne bude dovedena u zabludu o kojim troškovima je reč, a u konkretnom slučaju ni sporna odredba ugovora o kreditu ni ostale odredbe ugovora ne preciziraju koji su to stvarni troškovi obrade kreditnog zahteva, zašto se vezuju za iznos kredita i naplaćuju u fiksnom iznosu, te je ta obaveza neodređena, odnosno neodrediva. Zato tužilac ima pravo na vraćanje naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu članova je banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 26.01.2017. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu), u članu 3.3, utvrđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, a između ostalog i jednokratna naknada za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 3.780,00 dinara, što odgovara sadržini sporne ugovorne odredbe kojom se tužilac obavezao da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa realizovanog kredita. Kako je tužilac, sa sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu), obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Naime, iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. ZOO. Sledom navedenog, u konkretnom slučaju ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa realizovanog kredita nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1. i 214. ZOO.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime opredeljenih i traženih troškova za sastav odgovora na tužbu i jednog obrazloženog podneska od strane advokata u iznosu od po 6.000,00 dinara i zastupanja na tri održana ročišta u iznosu od po 7.500,00 dinara, za sastav žalbe iznos od 12.000,00 dinara i za sastav revizije iznos od 18.000,00 dinara, sve prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Trošak sudske takse priznat je na ime takse za odgovor na tužbu u iznosu od 950,00 dinara, takse za žalbu i drugostepenu odluku u iznosu po 1.900,00 dinara, takse na reviziju od 3.800,00 dinara i revizijsku odluku 5.700,00 dinara.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić