Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1275/20 od 16.06.2020. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u delu stava drugog izreke kojim je odlučeno o naknadi izgubljene zarade za period od 07.08.2005. do 09.06.2006. godine sa zakonskom zateznom kamatom od 25.12.2019. godine do isplate, dok je u preostalom delu stava drugog izreke prvostepena presuda preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca za izgubljenu zaradu u periodu od 10.06.2006. do 31.01.2019. godine i preostalu traženu kamatu. Stavom trećim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava trećeg izreke prvostepene presude, tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, kao i zbog pogrešeno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. tog zakona i utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije predviđena kao revizijski razlog u smislu člana 407. tog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u toku lečenja tužioca u pneumofiziološkoj službi Opšte bolnice u Leskovcu učinjene su stručne greške i propusti (lečen od tuberkuloze od koje nije bolovao), pa je zbog toksičnog dejstva lekova koji su mu ordinirani došlo do oštećenja njegovog zdravlja (teško toksično oštećenje jetre). Pravnosnažnom presudom u toku ove parnice odlučeno je o delu tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete koju je tužilac pretrpeo. U postupku je utvrđeno veštačenjem da kod tužioca postoji umanjenje profesionalne radne sposobnosti od 100%, dok je umanjene opšte radne sposobnosti 90%. Tužilac se pre oboljenja bavio građevinskim poslovima u zemlji i regionu (... i ...), tako što je samostalno ugovarao poslove neposrednom pogodbom i bez ugovora, a isplate je primao na ruke i angažovanim majstorima isplaćivao dnevnice jer nije imao prijavljenu radnju. Radio je sve građevinske poslove osim struje i vodovoda i neposredno je bio angažovan u toku cele godine. Solidno je zarađivao, a njegova dnevnica nije bila precizno određena jer je organizovao ljude koji su radili za njega, pa je ista bila veća od dnevnice majstora koja je iznosila 30 evra. Nikada nije bio u radnom odnosu, a sada nije u stanju da privređuje i zarađuje za sebe, decu i suprugu iako ove vrste poslova ima, ali on nije sposoban za rad. Posle lečenja, u jednom periodu otvorio je firmu „BB“ ali nije radio jer nije mogao da organizije poslove, s obzirom da bi morao da bude prisutan na gradilištu što nije u mogućnosti, već je samo uplaćivao doprinose zbog radnog staža i zdravstvene knjižice. Pokušao je da dobije invalidsku penziju ali nije imao novca za potrebnu dokumentaciju, tako da sada nema nikakvih primanja. Veštačenjem je utvrđena visina minimalne zarade za period od 07.08.2005. do 09.06.2006. godine, kada se tužilac nalazio na lečenju i bio potpuno privremeno nesposoban za rad i u pogledu opšte i u pogledu profesionalne radne sposobnosti. Za period od 10.06.2006. do 31.01.2019. godine veštak je sačinio dve varijante, tako što je u prvoj varijanti obračun izvršio polazeći od utvrđenog umanjenja profesionalne radne sposobnosti od 100% na bazi kretanja minimalne cene rada po radnom satu i mogućeg broja radnih sati na bazi 40 časovne radne nedelje, po kom obračunu visina minimalne zarade iznosi neto 2.729.395,20 dinara. U drugoj varijanti obračun je izvršio polazeći od utvrđenog umanjenja opšte radne sposobnosti od 90% tako da visina izgubljene zarade iznosi neto 2.456.455,68 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je imajući u vidu nedostatak materijalnih dokaza o stvarnoj visini zarade koju je tužilac ostvarivao pre bolesti, odbio osnovni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražena naknada materijalne štete u visini izgubljene zarade obračunate prema visini zarade koju je opredelio tužilac za ceo period, a usvojio eventualni tužbeni zahtev koji je opredeljen u visini izgubljene zarade obračunate na osnovu minimalne zarade prema prvoj varijanti nalaza sudskog veštaka.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda da tužilac na osnovu člana 195. stav 1. ZOO ima pravo na naknadu izgubljene zarade za period dok je trajalo lečenje, kada je bio privremeno potpuno nesposoban za rad (od 07.08.2005. do 09.06.2006. godine) u visini minimalne zarade, kao i da nema pravo na naknadu materijalne štete u visini izgubljene zarade opredeljene u osnovnom tužbenom zahtevu, jer nije dokazao stvarnu visinu zarade koju je ostvarivao pre bolesti, pa je u tom delu prvostepena presuda potvrđena. Međutim, drugostepeni sud je izrazio suprotno stanovište u pogledu zahteva za naknadu štete u visini izgubljene zarade za period nakon lečenja (od 10.06.2006. godine do 31.01.2019. godine) u visini minimalne zarade, nalazeći da je tužilac osnivanjem zanatsko fasadarske radnje bio u mogućnosti da se radno angažuje, nezavisno od utvrđenog umanjenja opšte radne sposobnosti, odnosno potpune profesionalne nesposobnosti, pa je u tom delu prvostepena presuda preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev.

Po članu 40. Zakona o zdravstvenoj zaštiti "Službeni glasnik RS", br. 107/2005, 72/2009 (drugi zakon), 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012, 45/2013 (drugi zakon), 93/2014, 96/2015, 106/2015, 113/2017 (drugi zakon), važećem u vreme nastanka štete, pacijent koji zbog stručne greške zdravstvenog radnika, odnosno zdravstvenog saradnika, u ostvarivanju zdravstvene zaštite pretrpi štetu na svom telu ili se stručnom greškom prouzrokuje pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja ima pravo na naknadu štete prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu. Pravo na naknadu štete ne može se unapred isključiti ili ograničiti.

Prema članu 195. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja. Ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu.

Oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, čija se visina određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo i pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. st. 1, 2. i 3. ZOO).

Za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete neophodno je da tužilac dokaže kako postojanje osnova potraživanja, tako i visinu koju potražuje. U slučaju kada oštećeni koji je van radnog odnosa, potražuje određeni novčani iznos na ime izgubljene zarade, do kojeg je došlo usled narušenog zdravlja, za uspeh u parnici mora da dokaže iznos zarade, koju nije ostvario zbog umanjenja radne sposobnosti, pri čemu se pod zaradom podrazumeva svaka imovinska korist koja se postiže radom od svake delatnosti koja donosi izvesne prihode.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da tužilac nema pravo na naknadu štete za izgubljenu zaradu u visini koja je opredeljena u osnovnom tužbenom zahtevu, budući da tužilac nije dokazao visinu ove štete na osnovu stvarne zarade koju je ostvarivao pre bolesti. Međutim, kod utvrđenog da zbog greške u lečenju, kod tužioca postoji potpuni gubitak profesionalne radne sposobnosti od 100%, da se tužilac pre bolesti bavio građevinskim poslovima i ostvarivao zaradu, pravilno je stanovište prvostepenog suda da je tužilac pretrpeo štetu u visini izgubljene zarade koju je veštak obračunao na bazi kretanja minimalne cene rada. Šteta koja je već nastupila u vreme donošenja prvostepene odluke, određuje se u iznosu stvarno pretrpljene materijalne štete u tom razdoblju, pa kod utvrđenog veštačenjem da u periodu postojanja zanatsko fasadarske radnje (od 20.07.2009. do 30.12.2011. godine) tužilac nije ostvarivao nikakav prihod, pogrešno je stanovište drugostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu štete za izgubljenu zaradu ni u visini minimalne cene rada jer je osnivanjem zanatske radnje bio u mogućnosti da se radno angažuje. Zato je Vrhovni kasacioni sud preinačio drugostepenu presudu, i potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu zahteva za naknadu štete na ime izgubljene zarade u periodu od 10.06.2006. do 31.01.2019. godine u visini minimalne cene rada. Dok se u preostalom delu pobijane odluke, neosnovano revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Preinačenjem drugostepene presude potvrđena je i odluka o troškovima prvostepenog postupka koji su tužiocu pravilno odmereni i priznati. Zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen primenom članova 165. stav 1. i 2, 153. i 154. ZPP, imajući u vidu njegov delimičan uspeh u postupku po ovom vanrednom pravnom leku.

Na osnovu člana 414. stav 1. i 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić