Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, u daljem tekstu: ZPP).

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz člana 567. Zakona o obligacionim odnosima i člana 37. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa obavezana je tužena da tužiocu, na ime neplaćene zakupnine lokala za jun i jul 2017. godine, isplati iznos od 35.400,00 dinara, kao dinarsku protivvrednost iznosa od 300 evra, a u granicama postavljenog tužbenog zahteva u smislu člana 3. stav 1. ZPP, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate kao i da tužiocu preda lokal ispražnjen od lica i stvari u stanju u kakvom ga je od tužioca po osnovu ugovora o zakupu primila.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novog tumačenja prava, kao ni razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana.

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 4. Zakona o deviznom poslovanju („Sl. glasnik RS“, broj 62/06, 31/11, 119/12, 139/14 ) je u smislu ovog zakona definisano da su sredstava plaćanja dinar i strana sredstva plaćanja. Odredbom člana 34. stav 1. ovog zakona, je regulisano, da se plaćanje, naplaćivanje i prenos između rezidenata i između rezidenata i nerezidenta u republici vrši u dinarima. Odredbom stava 2. ovog člana je propisano da se izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, plaćanje, naplaćivanje i prenos u republici može vršiti i u devizama, po osnovima, taksativno predviđenim u tom stavu (tačka 1-9). Odredbom stava 8. ovog člana je propisano da je dozvoljeno ugovaranje u devizama u Republici, s tim što se plaćanje i naplaćivanje po tim ugovorima vrši u dinarima.

Dakle, ispunjenje novčane obaveze koja glasi na plaćanje u stranoj valuti može se zahtevati u domaćem novcu. Usvajanje tako postavljenog tužbenog zahteva nije u suprotnosti sa članom 395. ZOO, jer se u smislu te zakonske odredbe i glavnica devizne obaveze i pripadajuća kamata izmiruju u postupku dobrovoljnog ili prinudnog izvršenja u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu NBS koji važi na dan isplate.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su nižestepene odluke u skladu sa pravnim shvatanjima i praksom revizijskog suda. Pored toga, tužena nije uz reviziju dostavila presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Na osnovu iznetog, primenom člana 404. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP propisano je da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 20.10.2017. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela je iznos od 35.400,00 dinara. Prvostepena presuda doneta je 16.05.2019. godine. Drugostepena presuda doneta je 28.09.2020. godine.

Kako vrednost predmeta spora pobijenog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić