Apelacioni sud u Kragujevcu je, presudom Gž 2271/22 od 22.09.2022. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Osnovnog suda u Ivanjici P 14/22 od 30.06.2022. godine u stavu prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučio kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažih sudskih odluka u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. ZPP i ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u DP „METALAC“ Ivanjica, koje preduzeće je privatizovano zaključenjem ugovora o prodaji kapitala 13.09.2007. godine. Ugovor o privatizaciji – prodaji raskinut je 11.05.2009. godine, nakon čega je preduzeće DP „METALAC“ upisano kod Agencije za privredne registre kao akcionarsko društvo. Tužilac je protiv „METALAC“ a.d. Ivanjica podneo tužbu Opštinskom sudu u Ivanjici radi isplate minimalne zarade, troškova prevoza, toplog obroka, ispunjenja ugovora i uplate doprinosa, a tužbeni zahtev je usvojen je presudom tog suda Pr 171/09 od 30.09.2009. godine. Tužilac je nakon toga, 13.01.2010. godine, sa navedenim preduzećem zaključio ugovor broj .. kojim se preduzeće obavezalo da tužiocu na ime neisplaćenih zarada i naknade zarade isplati iznos od 3.200 evra i to nakon okončanja novog postupka privatizacije, dok se tužilac obavezao da neće podnositi sudu predlog za izvršenje pravnosnažne presude Pr 171/09 od 30.09.2009. godine. Nad preduzećem „METALAC“ a.d. iz Ivanjice otvoren je stečajni postupak pred Privrednim sudom u Čačku 26.08.2010. godine. U to vreme, preduzeće je poslovalo isključivo društvenim kapitalom. Tužilac je potraživanje zarada i naknada zarade po ugovoru broj .. od 13.01.2010. godine u iznosu od 3.200 evra prijavio Privrednom sudu u Čačku u predmetu stečaja. Zaključkom od 11.04.2011. godine tužiocu je od strane stečajnog upravnika priznato potraživanje na iznos glavnog duga od 62.994,93 dinara i kamate na iznos glavnog duga u iznosu od 2.133,00 dinara u prvom isplatnom redu, kao i iznos glavnog duga od 298.663,23 dinara u trećem isplatnom redu, što ukupno iznosi 363.791,16 dinara, a predstavlja dinarsku protivvrednost iznos od 3.200 evra po ugovoru od 13.01.2010. godine. Rešenjem Privrednog suda u Kragujevcu St 340/10 od 15.03.2016. godine, usvojen je završni račun stečajnog upravnika. Stečajni postupak je zaključen 15.03.2016. godine. U toku stečajnog postupka tužilac je naplatio iznos od 38.514,07 dinara, odnosno 338,79 evra, a ostalo je nenaplaćeno potraživanje u iznosu od 2.861,21 evra. Tužilac nije ishodovao rešenje kojim bi bila utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilac ima pravo na naknadu materijalne štete u visini, u stečajnom postupku utvrđenog a neizmirenog potraživanja, koje potraživanje je nastalo zbog neizmirene obaveze po osnovu neisplaćene zarade od strane stečajnog dužnika, koji je poslovao isključivo sa društvenim kapitalom, pa je tužiocu povređeno pravo na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije. Odgovornost tužene za nastalu štetu proizilazi iz odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužena preduzeće u kome je tužilac radio prodala preko svojih organa Agenciji za privatizaciju, koji ugovor o privatizaciji – prodaji je raskinut, pa je preduzeće nakon toga vraćeno državi. Prvostepeni sud je zaključio i da postoji povreda prava tužioca na suđenje u razumnom roku, jer trajanje postupka stečaja preko 5 godina evidentno ukazuje na povredu tog prava. stoga je tužbeni zahtev usvojen obavezivanjem tužene da tužiocu naknadi štete u visini nenaplaćenog, a priznatog potraživanja u stečajnom postupku sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate.

Drugostepeni sud je prvostepenu presudu potvrdio. Stanovišta je da je osnov odgovornosti tužene pravilno zasnovana na odredbi člana 58. Ustava Republike Srbije, te da je tužena odgovorna za naknadu štete koju tužilac trpi zbog povrede prava na imovinu upravo zbog neizvršenja pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Ivanjici Pr 171/09 od 30.09.2009. godine i na osnovu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Činjenica da tužilac nije vodio postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku po stanovištu tog suda ne znači da je pravo tužioca za naknadu štete od tužene isključeno, iz razloga što nesporno postoji faktička povreda prava na suđenje u razumnom roku, jer trajanje postupka stečaja preko 5 godina evidentno ukazuje na to.

Po oceni Vrhovnog suda, presuda drugostepenog suda zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1.). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine).

U konkretnom slučaju, tužilac nije ishodovao odluku kojom se utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku, a što je uslov za potraživanje naknade utuženog iznosa. Naime, bez ispunjenosti ovog uslova, tužilac nema pravo na naknadu štete koju potražuje, jer odluka kojom se utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku predstavlja preduslov za ostvarivanje tog prava. Bez takvog utvrđenja u ovom postupku se ne može ispitati uzročna veza između postupanja tužene i pretrpljene materijalne štete, niti izvesti zaključak da je tužiocu povređeno pravo na mirno uživanje imovine zajamčeno članom 58. Ustava Republike Srbije.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu čl. 153. stav 1, 154, 162. i 163. stav 2. u vezi sa članom 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova za sastav odgovora na tužbu od strane pravobranilaštva u iznosu od 6.000,00 dinara, za sastav dve žalbe u iznosu od po 9.000,00 dinara i za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, ukupno 42.000,00 dinara, prema važećoj Advokatskoj tarifi. Iz tih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Tužiocu nisu priznati troškovi na ime sastava odgovora na reviziju, budući da taj trošak nije potreban za vođenje postupka u smislu člana 154. stav 1. ZPP, pa je iz tog razloga odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković