Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž br.3558/12 od 11.10.2013. godine, ispravljenom rešenjem istog suda Gž 3558/12 od 10.04.2014. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tužene.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravilnost pobijane presude u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“ broj 72/11...) i utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede revizijom ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužiocu je rešenjem Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Ki.V.br.9/2005 od 17.10.2005. godine određen pritvor, u postupku sprovođenja istrage zbog krivičnog dela iz člana 142. stav 1. KZ SRJ. Pritvor je trajao ukupno 1106 dana do 04.11.2008. godine, kada je rešenjem istog suda KV 2/06 od 04.11.2008. godine ukinut a tužilac pušten na slobodu, uz određivanje privremene mere zabrane napuštanja boravišta bez odobrenja sudskog veća. Presudom Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine KV 2/2006 od 08.04.2009. godine tužilac je oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ.

Tokom boravka u pritvoru tužilac je bio maltretiran od strane ostalih pritvorenika sa kojima je boravio u zatvorskoj ćeliji, zbog čega je bio pod sedativima. I dalje ima problema sa zdravljem u vidu visokog pritiska, nesanice i strahova. Pre pritvaranja bio je pomoćnik komandira u policijskoj stanici na Kosovu. Posle izlaska iz pritvora vraćen je na posao ali mu je na osnovu periodičnog lekarskog pregleda zabranjeno da nosi i oružje. Oženjen je i otac dvoje dece, koja su u vreme njegovog pritvaranja bila maloletna. Tokom tužiočevog boravka u pritvoru njegovi roditelji su ostali na Kosovu, zbog čega se on dodatno plašio i za njihovu bezbednost, s obzirom da je na svim televizijama i internet sajtovima stalno objavljivano da je učestvovao u likvidacijama. Pre pokretanja parnice, tužilac se obratio tuženoj zahtevom za isplatu naknade štete, na koji tužena nije odgovorila.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su tužiocu dosudili naknadu nematerijalne štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Naknada štete zbog neosnovanog lišenja slobode i zadržavanja u pritvoru koji nisu opravdani osuđujućom krivičnom presudom, već je tužilac pravnosnažno oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo – ratni zločin iz člana 142. stav 1. KZ SRJ, proizilazi i iz posebnog osnova odgovornosti propisanog odredbama člana 560. stav 1. u vezi člana 542. Zakonika o krivičnom postupku, kao i odgovornosti za nezakonit rad organa propisanoj odredbom člana 172. stav 1. ZOO.

Međutim, osnovano se u reviziji ukazuje da je naknada nematerijalne štete previsoko odmerena, protivno kriterijumima i merilima iz člana 200. ZOO.

Duševni bolovi zbog neosnovanog lišenja slobode predstavljaju jedinstveni vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog, proistekle iz akta neosnovanog lišenja slobode (povreda časti, ugleda i dostojanstva i povreda slobode i prava ličnosti). Pravična novčana naknada koja se u skladu sa odredbom člana 200. ZOO dosuđuje za ovaj vid štete predstavlja satisfakciju kojom se ublažavaju poremećaji u duševnoj (psihičkoj) sferi tužioca kao oštećenog i omogućava da za sebe ostvari neku prijatnost. Novčana suma koja se u tom cilju dosuđuje nije ekvivalent ni mera tužiočevog trpljenja tokom boravka u pritvoru, a zatim u redovnim životnim uslovima. Ona svojim značajem i dejstvom, a samo delimično dosuđenim iznosom, ublažava poremećenu psihičku ravnotežu. Novčana svota koja se odmerava i dosuđuje u cilju obeštećenja zavisi od više faktora i svih okolnosti slučaja, od kojih su značajni: vreme boravka van slobode, tj. u pritvoru, uslovi boravka i humanost pritvorskih (zatvorskih) uslova, ponašanje stražara i zatvorskog osoblja, te ostale okolnosti u vreme suđenja i posle izlaska na slobodu, stav okoline prema njemu i njegovoj porodici. Na visinu naknade za ovaj vid nematerijalne štete utiču i vrsta krivičnog dela koja je predmet istrage, izveštavanje medija i opšte interesovanje javnosti o suđenju, korišćenje sredstava rehabilitacije, životno doba lica neosnovano lišenog slobode, njegovo porodično stanje, zanimanje, raniji neporočni život i neosuđivanost, ograničenja u vezi sa mogućnostima napredovanja u službi, položaj u društvenoj i radnoj sredini i druge okolnosti.

U konkretnom slučaju nižestepeni sudovi su pravilno uzeli u obzir sve navedene okolnosti od značaja prilikom odmeravanja novčane naknade za duševne patnje zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti. Međutim, prilikom odmeravanja visine naknade i vrednovanja pojedinih kriterijuma, prevaga je očigledno data broju provedenih dana u neosnovanom pritvoru. Određena visina naknade (11.060.000,00 dinara) ukazuje da je prvostepeni sud vršio „tarifiranje“ naknade štete po jednom danu računajući svaki dan iznosom od 10.000,00 dinara. Takav način obračuna i dosuđivanje nematerijalne štete zbog neosnovanog pritvora nije primeren ideji moralne satisfakcije, kao ni prirodi i cilju pravične naknade predviđene odredbom člana 200. ZOO.

Na visinu novčane naknade ovog vida nematerijalne štete utiče okolnost da li je posle donošenja oslobađajuće presude tužilac kao oštećeni zahtevao odgovarajuće rehabilitaciono obeštećenje u smislu člana 546. ranije važećeg ZKP, objavljivanjem u sredstvima javnog informisanja, na odgovarajućim mestima i u primerenoj dužini saopštenja o odluci iz koje proizilazi neopravdanost lišenja slobode. Po svojoj prirodi naknada nematerijalne štete nema kazneni karakter već karakter moralne satisfakcije, pa se prilikom njenog odmeravanja mora imati u vidu i cilj kome služi ta naknada, kao njena društvena svrha i opšte društvene prilike.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da iznos od 7.000.000,00 dinara predstavlja pravičnu novčanu naknadu za duševne bolove tužioca zbog neosnovanog lišenja slobode i povrede časti, ugleda i prava ličnosti, u skladu sa kriterijumima iz člana 200. ZOO.

Dosuđivanje većeg iznosa naknade za pretrpljeni vid nematerijalne štete bio bi u neskladu sa ciljem kome služi naknada i njenom društvenom svrhom (član 200. stav 2).

Iz navedenih razloga su zbog pogrešne primene materijalnog prava delimično preinačene nižestepene presude odbijanjem tužbenog zahteva za više dosuđeni novčani iznos, te je primenom člana 407. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke ove presude.

U preostalom delu za dosuđenu naknadu od 7.000.000,00 dinara, sa kamatom od presuđenja do isplate, revizija je neosnovana, pa je u tom delu odbijena na osnovu člana 405. stav 1. ZPP kao u stavu drugom izreke. Ostala je neizmenjena i odluka o troškovima jer preinačenje presude nije uticalo na visinu nužnih i stvarnih troškova za koje tužiocu pripada naknada a koji su mu dosuđeni nižestepenim odlukama (član 161. st.1. i 2. u vezi člana 149. stav 2. i 150. ZPP).

Na osnovu člana 161. u vezi člana 150. ZPP, odbijen je tužiočev zahtev za naknadu odgovora na reviziju, koji nisu bili potrebni u ovom postupku.

Predsednik veća-sudija

Ljubica Milutinović,s.r.