Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužilje.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), u vezi sa članom 208. Porodičnog zakona, pa je ocenio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, u vezi članova 383, 394, 231. i 259 ZPP na koje se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom po održanoj raspravi pred dugostepenim sudom, na kome je zasnovana pobijana odluka, parnične stranke su zaključile brak 02.08.1997. godine u Beogradu, nemaju zajedničke dece ali imaju punoletnu decu iz prethodnih brakova i to: tužilja ćerku i sina, a tuženi sina. Parnične stranke žive zajedno u stanu koji je nastao nadziđivanjem ravne krovne terase na višespratnom stambenom objektu i koji su zajedno gradili u toku braka, a povodom koje nepokretnosti se vodi postupak za podelu bračne tekovine. Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 1194/18 od 21.02.2019. godine razveden je brak parničnih stranaka.

Tužilja je rođena ... godine, po zanimanju je ..., nezaposlena je, imala je operaciju ... pluća 2012. godine. Tužilja je od zasnivanja zajednice života 1995. godine izvesno vreme radila u ... kao ..., a između 2003-2006. godine prestala je da radi. Iz uverenja Republičkog fonda PIO od 24.10.2018. godine, utvrđeno je datum početka osiguranja 15.03.1992. godine i 01.05.1995. godine, a datum prestanka osiguranja je 31.12.1996. godina, a iz uverenja o zdravstvenom stanju od 31.10.2018. godine Instituta za medicinu rada Srbije „Dr Dragomir Karajović“ utvrđeno je da ne postoji potpuni gubitak radne sposobnosti tužilje, već da nije sposobna za rad na radnim mestima gde bi bila izložena teškim fizičkim opterećenjima i naprezanjima, nije sposobna za rad u aerozagađenoj radnoj sredini, niti za rad u lošim klimatskim uslovima i da nije sposobna za rad duži od omočasovnog radnog vremena. Tuženi je tužilji davao 5.000,00 dinara nedeljno za hranu i tekući život do 10.07.2019. godine kada je prestao, s obzirom da je ona odbila da primi novac, a do marta 2020. godine plaćao je troškove tužiljinog mobilnog telefona koji su iznosili od 400,00 do 600,00 dinara. Tužiljina deca joj mesečno daju 150 - 200 evra, a ćerka joj nabavlja garderobu i obuću. Po osnovu nasleđe tužilja je na ime svog nužnog dela dobila oko 2.000- 3.000 evra. Tužilja nije ostvarila pravo na penziju ili invalidsku penziju, nije se prijavila za socijalnu pomoć, nije se prijavila Nacionalnoj službi za zapošljavanje, nije pokrenula postupak prekvalifikacije - osposobljavanja za poslove koje bi mogla da obavlja s obzirom na njenu zdravstvenu sposobnost i stručnu osposobljenost, niti je pokušala da konkuriše za najprostije poslove za koje ne treba fizički napor. Mesečne potrebe tužilje su ukupno 32.000,00 dinara i u iste spadaju troškovi: hrane, režija, kao i za lične potrebe - oblačenje, higijena, mobilni telefon i lekovi koje uzima, u koje spada i pumpica za astmu.

Tuženi je rođen ... godine, zaposleni je u ... od 20.05.1986. godine i ostvaruje neto zaradu oko 94.000 dinara. Tokom trajanja zajednice života i nakon razvoda braka tuženi je snosio i snosi režijske troškove za stan u kome žive, a koji se odnose na struju, kablovsku televiziju i telefon. Tuženi je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu O 613/2003 od 01.04.20103. godine oglašen za naslednika na zaostavštini iza pokojnog oca na nepokrenim i pokretnim stvarima, kao i na novčanim sredstvima (bliže navedenim u obrazloženju pobijane presude). Tuženi nema nikakvu ušteđevinu, a na računima (na kojima je oglašen za naslednika) bila su minimalna novčana sredstva koja je „pojela“ inflacija. Mesečne potrebe tuženog su 50.000,00-60.000,00 dinara i odnose se na hranu, troškove komunalija i telefona i povremene troškove odeće i obuće. Tuženi pomaže sinu (rođen ... godine) koji studira i nezaposlen je, a ima suprugu i dete.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, ocenivši da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za supružničko izdržavanje u smislu odredbe člana 151. stav 1. Porodičnog zakona, s obzirom da tužilja nema dovoljno sredstava za izdržavanje, nezaposlena je i lošeg je zdravstvenog stanja, dok je tuženi zaposlen i ostvaruje mesečnu zaradu koja sa dodacima i prekovremenim radom iznosi oko 94.000,00 dinara, zbog čega je delimično usvojio, delimično odbio tužbeni zahtev i odlučio na način bliže naveden u izreci prvostepene presude.

Posle rasprave održane pred drugostepenim sudom u smislu odredbe člana 383. stav 4. ZPP, radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, na kojoj je ponovljeno izvođenje dokaza čitanjem svih pismena u spisima i zapisnika sa rasprava, te ponovnim saslušanjem parničnih strnaka, drugostepeni sud je zaključio da tužilja nema pravo na supružničko izdržavanje pošto nije nesposobna za rad, a nije preduzela ni jednu radnju kojom bi svoju materijalnu situaciju poboljšala jer nije iskoristila mogućnost sticanja zarade svojim radom, zbog čega nisu kumulativno ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 151. stav 1. Porodičnog zakona za obavezivanje tuženog da doprinosi njenom izdržavanju, zbog čega je prvostepena presuda preinačena u stavu prvom izreke i odbijen tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 151. stav 1. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 18/05...6/15), propisano je da supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima.

Saglasno navedenom, kod ocene da li supružnik koji traži izdržavanje nema dovoljno sredstava za život, odnosno nema mogućnosti da ih stiče, relevantne su okolnosti koje su propisane imperativnom odredbom člana 151. stav 1. Porodičnog zakona. Naime, samo supružnik koji je materijalno neobezbeđen i nesposoban za rad ili je nezaposlen ima pravo na izdržavanje na teret drugog supružnika, pod uslovom da drugi supružnik ima mogućnost da tu zakonsku obavezu izvršava. U konkretnom slučaju iz uverenja o zdravstvenom stanju od 31.10.2018. godine utvrđeno je da ne postoji potpuni gubitak radne sposobnosti tužilje, već da tužilja nije sposobna za rad na radnim mestima gde bi bila izložena teškim fizičkim opterećenjima i naprezanjima, u aerozagađenoj radnoj sredini, niti za rad u lošim klimatskim uslovima i nije sposobna za rad duži od omočasovnog radnog vremena. Stoga je po oceni Vrhovnog kasacionog suda drugostepeni sud pravilno zaključio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi kumulativno propisani citiranom odredbom člana 151. stav 1. Porodičnog zakona za obavezivanje tuženog da doprinosi izdržavanju tužilje, imajući u vidu da tužilja ima očuvanu radnu sposobnost.

Tužilja u reviziji ukazuje da je nezaposlena, da se nalazi u poznom životnom dobu (... godina) i pogoršanog je zdravstvenog stanja. Naime, imajući u vidu pasivan odnos tužilje u pogledu sticanja sredstava za sopstveno izdržavanje (radnim neangažovanjem) i neprijavljivanjem Nacionalnoj službi za zapošljavanje, to navedeno isključuje njeno pravo na izdržavanje od strane tuženog koji od trenutnih primanja zadovoljava svoje potrebe i namiruje režijske troškove stana koji je stečen u toku trajanja bračne zajednice i u kome živi tužilja. Iz ovih razloga po mišljenju ovog suda nisu ispunjeni uslovi iz člana 151. stav 1. Porodičnog zakona za obavezivanje tuženog da izdržava tužilju, s obzirom na okolnost da kod tužilje ne postoji potpuni gubitak radne sposobnosti i da svojim radom može da stekne sredstva koja su joj potrebna za izdržavanje, kao i okolnost da nije preduzela ni jednu radnju kojom bi svoju materijalnu situaciju poboljšala (nije se prijavila za socijalnu pomoć, nije se prijavila Nacionalnoj službi za zapošljavanje i nije pokrenula postupak prekvalifikacije – osposobljavanja za poslove koje bi mogla da obavlja s obzirom na njenu zdravstvenu sposobnost i stručnu osposobljenost, niti je pokušala da konkuriše za najprostije poslove za koje ne treba fizički napor), te da takvim postupanjem nije iskoristila mogućnost sticanja zarade svojim radom.

Nisu osnovani navodi revizije da je na tuženom bio teret dokazivanja činjenice da je tužilji prestala radna sposobnost. Naime, teret dokazivanja činjenice koje su važne za donošenje odluke, odnosno za nastanak ili ostvarenje prava, snosi stranka koja tvrdi da ima to pravo, pa je na tužilji u smislu odredbe člana 231. ZPP bio teret dokazivanja činjenice da nije sposobna za rad. Kako tužilja tokom postupka nije predložila izvođenje dokaza veštačenjem na osnovu koga bi se utvrdilo da je usled bolesti, invalidnosti ili starosti nesposobna da svojim radom ostvari sredstva za svoje izdržavanje, pravilno je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Pravilno je odlučeno i o troškovima postupka primenom člana 207. Porodičnog zakona u vezi člana 165. stav 2. ZPP

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić